harvest moon experience

„Iako sam znao da će koncert početi baš ovako, iako sam gledao svaki postojeći lajv snimak ove pesme sa aktuelne turneje, kada sam začuo stihove „I was lying in a burned out basement / With the full moon in my eyes / I was hoping for replacement / When the sun burst thru the sky“ srce nije izdržalo i raspalo se u milijardu komadića. Sve ono što je bilo i ono što neće biti, sva ona mesta koja znam da neću videti, sve godine koje dolaze i za koje ne znam šta nose, sve nade koje su obrisane onom „pelikan“ gumicom, svi podrumi ovog sveta u kojima čamim i svi ti „replacement“ snovi od kojih je satkano moje bitisanje u ovoj rupčagi, smestili su se u tih nekoliko stihova. Cunami emocija koji sam osećao u tom trenutku bio je dovoljan da poplavi celu Austriju. 

(...)


Kada smo već kod aranžmana, novo ruho klasika „Only Love Can Break Your Heart“ takođe je verno originalnoj verziji. Iako je prošlo mnogo godina od kada sam prvi put čuo ovu pesmu, tokom kojih sam saznao da pored ljubavi postoji još par sitnica koje sa testerama i čekićima okupiraju srce, još uvek znam da ne postoji nijedan kardio hirurg koji može da ti pomogne kada te ljubav zaboli. Srećom, tu je Nil. Uvek je tu Nil.

(...)

Od svih albuma koje sam čuo u životu, a nije baš da ih nema, samo jedan bih odneo na pusto ostvro. To je „Harvest Moon“. Gotovo da ne postoji stvar koju sam radio prvi put u životu, a da taj album tih momenata nije bio u blizini. Sve ono što je radovalo, bolelo, svi oni ljudi koji dolaze i odlaze, svi oni puni meseci tokom letnjih moba u mojoj glavi, nalaze se između akorda ove ploče. Zbog toga, kada je počela pesma „Harvest Moon“, još jedan cunami mi je preplavio telo. Kuljalo je sve iz mene, u meni i oko mene. Nilov lik mi je postao malo zamagljen i srce je lupalo u ritmu pesme. I pored raznoraznih opstrukcija poslednjih godina, izgleda da je u meni ostalo još onih nevinih emocija. Sve one su „izašle u grad“ te subotnje večeri dok je Nil pevao „I wanna see you dance again“. Kažu da je katarza čišćenje od nečistoće. Ako je tako, posle živog izvođenja „Harvest Moon“ u Klamu, više nikad se neću isprljati. Mislio sam Bena Kita i njegovu slajd gitaru. Čuo sam je, iako ga nije bilo na bini. Sve je bilo kao iz bajke. Posebno zamak iznad, koji je sijao ispod večernjih sijalica. 


(...)

Ova poslednja me je raznela. Iako govori o događaju iz američke istorije, njen tekst se može preneti na toliko različitih životnih situacija. Između ostalog, zato je i velika. Taj stih „Think of me as the one you'd never figured“ samo Nil i ti znate šta tačno znače. I svako drugi kome je „Powderfinger“ biblija. Te svemirske solaže između strofa, ta Nilova spontana poezija na šest žica električne gitare, terala mi je telo na pokrete kojih nisam bio baš najsvesniji. Samo se nadam da nisam izgledao izgubljen kao oni religiozni frikovi sa juga Amerike kada „bog uđe“ u njihovo telo. Mada, i da jesam, koga briga. Imao sam osećaj kao da mi je ova pesma prišla, čvrsto me zagrlila i šapnula mi: „Sve možeš“. I još uvek imam isti osećaj, iako je od koncerta prošlo skoro dva dana.


(...)

Uostalom, ima nas raznih. Nekome život spašavaju pobede Zvezde, Partizana ili Novaka, nekome nova knjiga Paola Koelja, nekome nova ploča Rolling Stones, nekome sezona "Igre prestola", nekome samo on ili ona, a nekome koncert Nila Janga.

(...)

Kažu da muzika ne može da promeni svet, te da je to samo utopija. Nije da u tome nema istine, ali muzika svakako može da promeni nas. Lično prisustvovao nekoliko puta takvim događajima. Može da nas učini boljim, da najzad prestanemo da pravimo iste greške kao kompjuter koji baguje, da konačno presečemo tamo gde treba da se seče, da udahnemo vazduh punim plućima i da nam zapuši sve one rupe iz kojih curi. I to ne silikonom, nego cementom."


Autor: Vladimir Skocajic @B92

Kad se vidi ono sto se ne vidi

„Najčešći naziv ajuaska potiče iz kečua jezika i predstavlja spoj dve reči „aja”, što znači smrt i „uaska” – lijana. S obzirom na to da se smrt povezuje sa odlaskom duša u svet druge realnosti ovaj naziv „lijana smrti” ili „lijana duša” asocira na vezu ove dve realnosti.

(...)

Majka ajuaske će ti pokazati taj svet ako hoće, a ako neće, nemoj tražiti. Ako pak budeš tražio,  možeš umreti jer taj svet nije za svakoga. Ako ga ne budeš razumeo, umrećeš. Ali ako ga razumeš, videćeš da je to dobar svet. U njemu je naš život.

(...)

Sledeći mističnu geografiju druge realnosti.....

U suštini cilj puta jeste da ih vrati u mitsku prošlost, utvrdi njihovu zajedničku autentičnu pripadnost grupi, suoči ih sa mitskim bićima i svemogućim kosmičkim silama i uveri ih u njihovu naklonost i zaštiti.

Ajauaska je nešto što se pije... Ona ti pokazuje odakle dolaziš, odakle dolaze sve Mačigenke koje su bile  i koje jesu. Ti onda znaš da ništa ne može da ti se dogodi.

Nije bila ni riba, ni ptica, ni životinja, ali je bila najlepša. Pošto je ubila ogromnog jaguara, na njegovoj krvi se spojila sa prvim i najmoćnijim šamanom čije je biće bilo raspršeno u vazduhu. U trenutku kad su dostigli vrhunac zadovoljstva svet je obasjala svetlost koja je okruživala sve što postoji. Sada šamani daju Mačigenkama da piju ajauasku koja im pomaže da se bića stope sa vazduhom u kojem je raspršen njihov prvi šaman i da se stope sa svetlošću koja je nastala spajanjem prvog čoveka i prve žene i koja okružuje i sve što se vidi i sve što se ne vidi. U tom spajanju Mačigenka je i nebo i zemlja i svetlosti vazduh. On vidi stvari koje se obično ne vide i razume stvari koje se obično ne razumeju.

Ako je neko u svojim vizijama video tigra, video je sebe.

(...)

Svako ima svoj mali prozor prema univerzumu. ”

Časlav Hadži Nikolić

Okrnjene svetlosti nad Dunavom

„Nije je razaralo nešto nepoznato, sa strane, razaralo ju je nešto poznato, u njemu. Imao je utisak da je varao samog sebe jer je sve vreme odbijao da shvati da će to Zdanje ostati svedočanstvo o njegovoj moći. Kad su skele skinute, moć je postala očigledna. (...) To je bilo ono što nije želeo. Ako je od ičeg, u životu, zazirao, onda je zazirao od nadmoći kao oblika čiste laži. (...) Ali on je postajao sve manje zadovoljan sobom ne zbog toga što je mnogo radio, a malo sticao, nego što je slutio da mu se život još ne otvara na pravi način. Uzaman što se o njegovoj vrednoći i sposobnosti pričaju bajke kad on ni jedno ni drugo ne koristi kako valjda. On može više, samo kako? Neki mu je ključić za stvarnost, skriven duboko u njemu, još nedostajao. Ponekad je čeprkao po sebi, ali uzalud. To je bila veština kojoj se tek imao da uči.

(...)
A nad tom četvrti koju su nazivali i Dort-jol, pod svetlim nebom, dizala se, između jablanova, gromadna razvalina. Iskošena prema prostranstvima nad Dunavom, videla se kao očerupani komad mraka.

„... jer su veće, izgleda, one opasnosti u njemu no one van njega. (...) Praiskonski mrakovi vršljali su, dakle, i u njemu, kako su hteli. ”



„Po lepoti njegovih srazmera odjednom je prepoznao da je, u temelj tog zdanja, svakako zato da bi što duže opstajalo u vremenu, kao žrtvu, ugradio onog sebe do kojeg mu je najviše stalo, sebe koji je, kroz ceo svoj vek, odbijao da prizna kako u moći ima ponekad, može da bude, i nešto dobrote. ”

~ Ulica Kapetan Mišina

--

„Svi su je smatrali jakom, a samo je ona pamtila slabost koju nosi u sebi.”

„Tama je postala jednostavna, i zvezde i one praznine i Ljubica je, pročišćena u svojoj unutrašnjoj rasvetljenosti, razumela da voli. Počelo je da sviće, a ona je bosa prešla preko tla: zemlja je bila sva hladna i sva dobra. Pokretna kao pramen vazduha, Ljubica se primicala svetlostima istoka koje su je, izgleda, čekale.

(...)

Miloš je dodirivao tu ženu koja je bila šćućurena uz njega, ali ništa nije prima ood nje. Svetlosni treptaj je uzmicao, ali ne natrag ka njoj, nego negde pored, u provaliju. 

(...)

„... Uveravala je sebe da mora postojati dublja pravda koja ipak neće dozvoliti da jednima bude dato samo stradanje, a drugima samo zadovoljstvo. ”


„Nije znala za umor, samo za dužnost.Ako je od drugih zahtevala mnogo, sama je uvek davala više. Ako je prema drugima bivala stroga, prema sebi je bila najstroža. ”

„Nije se kajala što je ubila Petriju, kajala se što je zaboravila na dete u sebi.”

„Sve ispaštanje je do sada bilo ništa, ono najteže tek ima da dođe. Ugledala je, u taj mah, u nebesima svetlosni bezdan i saznala da milosti nema, ni oproštaja, da će je stići sve i dokraja.  (...) Dvadeset i šest dana kasnije kneginja nije plakala. ”

(...)

„Ali tama oko njih, sve gušća, oduzima im volju. Uostalom, i Pesnik i Kneginja znaju da, u vremenu, pitanja uglavnom ostaju bez odgovora, a da, van vremena, ne postoje.”

~Ulica Zmaj Jovina

---
„I šta je u stvari najveća izdaja?”

„...a to je značilo da veliko koje ima zamenjuje za najveće koje nema.”


~ Ulica Dobračina

iz knjige „Dorćol” Svetlane Velmar Janković

U slobodnoj zoni realnosti

Baš kao što to često biva, ja nikad ne odem da kupim karte za Slobodnu zonu, ali uvek nekako ta karta dođe do mene i pronađe način da mi skrene pažnju na ono što je stvarno važno.

A ove godine to je definitivno sloboda govora. I još ona važnija – sloboda mišljenja. I izmišljanja: priča, filmova, događaja. Svaka sličnost sa stvarnošću je jezivo stvarna. Magično realna.  A tu su i ljudi sa svojim sitnim željama, maštanjima, potragama: nekad naporni, nekad duhoviti, dosadni smarači, Oni koji veruju ili samo oni koji ćoškare i žive od prodaje filmske umetnosti. 

Ili šta uradi umetnik kad mu zabrane da stvara? 

Snima stvarnost i montira je u jedan novi vrli, uzburkani svet. Možda u Teheranu ili Beogradu, sasvim je svejedno. 

Gledajte, da posle ne bude kasno. 

Trideset

"Kad je bio veoma mlad, želeo je da umre veoma rano, nije čak ni želeo da doživi trideset godina. Ali sad je želeo život. Tada su se u njegovoj glavi samo njihali interpunkcijski znaci sveta, ali sada su mu dolazile prve rečenice u kojima je svet nastupao. (...) Dugo nije znao ni u šta treba da veruje, pa čak ni da li je sramotno verovati u nešto. Sad je počeo da veruje samom sebi kad je nešto činio i govorio. Stekao je poverenje u samog sebe. (...)Uskoro ću napuniti trideset godina. Doći će taj dan, ali niko neće udariti u gong da to objavi. Ne, taj  dan neće doći, on je već došao, sadržan je u svim danima ove godine koju je sa velikom mukom proživeo. S nestrpljenjem misli na budućnost, na posao i želi da ubrzo izađe kroz donju kapiju.... Kažem ti, ustani i idi! Nije ti slomljena nijedna koščica. "

"Trideset", I. Bahman

Prodavnica snova

"Ne šalim se. Možda ste očekivali da ćete moći da platite novcem, ali treba da znate da nigde nećete moći da dobijete snove za novac. Morate platiti vremenom. Snovi koštaju vreme, neki vrlo mnogo vremena. Imamo jedan san, možda bih mogao da vam ga pokažem, za koji tražimo čitav život."

"Prodavnica snova", I. Bahman

iBeliEve

God is an astronaut.

Waiting game

U danima retrogradnih planeta film o odrastanju je kao flešbek, pogled u retrovizor.
Nameće se pitanje: Koliko slobode možeš da podneseš? I šta ćeš sa njom uraditi?

Nešto kao vraćanje tamnoj strani. Seksu u kojem se daješ tako da te boli. O vezama u kojima se samopovređuješ do granice bola. O prelasku granica, puštanju nekog u najmračnije delove sebe koje ni sam ne znaš samo da bi ostao. Zato što se prepoznaje samo u tuđim mrakovima. I sastaje se samo na mestima gde je muzika glasnija od misli. Neprospavane noći i zombi dani. Ljubomora kao dokaz ljubavi. Tehnologija kao praznina u komunikaciji. Kratki filmovi o usamljenosti na društvenim mrežama. Pogrešno umrežavanje i prava ljubav. Jebeš vezu ako se niste 30 puta obrisali sa Fejsa.
Šta smo sve spremni da uradimo da bismo bili voljeni? 
Love is a waiting game. Love is a losing game. 
Which level u are?

#Panama #2015# Cannes Festival #PAFF

Kao da se ništa nije dogodilo

2002. godina je, raspust je i leto je. Ja sedim u sobi u Oslobodjenja, kupila sam cd od Texasa, disk malo preskače jer nije original, kupila sam ga u Maksmagnusu, pored Popovića. spuštene su roletne i sunce šara po tapetama na kojima su bež cvetovi. Kada noću ne mogu da spavam, zamišljam da su cvetovi moja mandala.  Negde u to vreme je Texas izdao album sa najvećim hitovima: I don't want a lover, Inner smile, Put your arms around me....Zaljubljena sam u jednog dečka, a još više u život. U more i muziku. Cuz you make me feel wild, kao u pesmi. Te godine je u modi da nosiš crni kreon duboko preko kapaka i tone maskare na trepavicama. Lažem, nije u modi. Ja tako volim da nosim. A  ja sam demode, fashionfree. Mislim da sve mogu, ali da je život nepravedan i da me niko ne razume. Potencijalno verujem da razumem Ničea. Osim toga, potencijalno sam i arogantna i ego mi je kao Atlantik. Uveče izlazim na kej i dugo gledam u mrak lenjog Tamiša. Mislim kako se ne može iz ove kože, a ja bih se u isto vreme i zamenila sa prvim prolaznikom i bila ja i bila neko treći.

2015. godina je i ja sedim u polumračnoj sobi na Streli. Raspust je i leto je. U sobi je toplo i oseća se vrelina letnje dokolice. Pesma ide na VH1.  Sada znam da se tekst ne počinje godinom osim ako ne želiš baš to da istakneš. Znam i da je ego obmana i da ne razumem najbolje Ničea, ali da ga volim. Nemam tapete, samo beo zid na koji nesanica noću  projektuje sve emocije koje si preko dana gurao pod tepih. Sedim i slušam pesmu i čini mi se da je prošao treptaj oka ili manje. Kao da sam se probudila. Kao da se ništa nije dogodilo u tom treptaju. 

For midsummer evenings

Recimo da si došao u Kopenhagen da tražiš navodno svog dedu, a došao si jer niko nikad nije pobegao od sebe, a prošlost je samo izgovor za naše današnje stanje. I recimo da se zaljubiš u nekog ko ima petnaest godina. Pa budeš mrgud. I ljutiš se na sebe i na nju i na najboljeg prijatelja. I na grad. I na sudbinu.

Obožavam filmove u kojima je glavni lik zapravo grad. A ovde Grad daje Mrgudu novu  šansu za nešto što je mislio da je prevaziđeno. Ljubav. I mesto gde se mora ulivaju. Leva i desna srčana pretkomora. Kardio na obali. Vampiri i vampirice u muzeju. Vožnja biciklom i esencija priče. Sličnost sa maskom u muzeju. Lica koja su stara koliko i civilizacija. Priča koja postoji koliko i zivot sam.

When the girl of your dreams is half your age, it's time to grow up. 

*

A onda nešto slično, a drugačije. Irska sa svim svojim zelenim lepotama, starim gostionicama, čvrstim akcentom i stavovima, kao i „staromodnim” stanovnicima. Ona hoće da zaprosi svog verenika 29. februara u Irskoj jer to je dan kada dame biraju, kako nalaže stari irski običaj. Pa je krenula preko sveta zbog jedne ljubavi, a otkrila je drugu. A ovaj drugi je oldfashioned guy, vlasnik gostionice, džentlmen na onaj način kao Hitklif kod Emili Bronte. Još jedan mrgud, sarkazam je njegova religija, ali sve je to fasada. Najsmešniji deo: pošto je potpuno neobavešten, on njen kofer „Luj Viton” tokom čitavog filma zove „Lui” i misli kako je ona pomalo ćaknuta jer je dala ime koferu.

Film je idealan za letnje večeri  u dvoje dok kroz prozor miriše lipa. Mrgude morate voleti. Kao pozadinski junak u ovom filmu se javlja priroda koja je sirova, surova, sarkasticna, nemilosrdna i lepa. Bas kao sto je i ljubav. 

Declan: Why don't you stop trying to control everything in the known universe. It's dinner. Have a little faith that it will all work out. 

Leap Year (2010)

U slavu Rima

„Svi putevi vode u Rim.” Nameće se ova rečenica već godinama (vekovima?) svim svetskim putnicima, Onima koji tragaju, Avanturistima, mladencima, onima koji putuju zbog posla (jer je Rim definitivno i biznis grad) i onim razmaženim džet-set putnicima koji putuju iz dosade.

Busom, avionom ili vozom – kako god da stižete grad će vas dočekati mirisom mora koga nema. A sve će biti kao na moru. Red boja će se složiti pred putnikom-namernikom: tirkizno plava neba, bela – boja mermera koji je glačan vekovima vazduhom koji putuje sa juga, zelena, boja bujne vegetacije, trava, cvetanja, parkova koji grle grad. 

Ni u jednom gradu prošlost nije toliko živa, opipljiva i stvarna kao ovde. Na svim trgovima otkucava srce nekadašnjeg carstva i čini vas svesnim da sve prolazi, i dobro i loše. I da je dobro da je tako.Sagovornici vam mogu postati figure koje izviru iz fontana starih više vekova, a opet, možete u metrou upoznati ljude sa svih meridijana i uporednika. Neki su došli jednom u Rim pa zauvek ostali, neki su rođeni Rimljani, a neki su iz unutrašnjosti pa svakog petka putuju do stanice Termini, a onda pravac jug ili sever. 

Poseta hramovima je poseban doživljaj čak i za one koji ne veruju. Zbog svetlosti, osećaja pripadanja civilizaciji, pogleda koji vam nestaje negde između vrha kupole i početka nebeskih visina koja nude utehu da posle kraja postoji sigurno nešto, nešto što podseća na Pantenon ili katedralu Svetog Petra. 

U Rim se može ići na hodočašće velikim umetnicima i njihovim delima. Svuda se može osetiti magija pokreta četkice velikih slikara, smisao za detalj besmrtnih skulptora i modernih digital dizajnera. Svi oni ravnopravno „gospodare” ovim gradom i dopunjuju se kroz boje, oblike dajući mu jedan ton beskompromisnog umetničkog epicentra Evrope.

Progovoriti o duši grada znači upoznati njegove ulice, trgove, noćne šetače pored Tibra, pronaći mesto za izlaske i zalaske sunca, krovove i potkrovlja i videti Rim unutrašnjim pogledom istorije civilizacije i osetiti svevremenost u putovanju i postojanju. 

Filmovanje ovih dana

A romantic comedy about Love, Fate and other Delicacies.

Markus Lundl: Elle me permet d'être la meilleure version de moi même. (Sa njom se osećam kao najbolja verzija sebe.)


*

Samba – Ples sa životom u imigraciji
(od reditelja „The Intouchables”)

http://www.gaumont.fr/fr/film/Samba.html

*

Lov na losose u Jemenu

A visionary sheik believes his passion for the peaceful pastime of salmon fishing can enrich the lives of his people, and he dreams of bringing the sport to the not so fish-friendly desert. Willing to spare no expense, he instructs his representative to turn the dream into reality.

Sheikh Muhammed: To faith and fish.

Dr. Alfred Jones: And science.

Dr. Alfred Jones: I don't know anyone that goes to church anymore.

Harriet: I don't think I do.

Dr. Alfred Jones: On Sundays we go to Tesco's.

Šta je stvarno važno?

Recimo da se zoveš Nemanja, da imaš 13 godina i da ideš u šesto jedan....I onda se obučeš u Mesijev dres i totalno si Mesi. I nije ti važno da imaš mnogo para nego da budeš prvi. U školskom krosu, recimo. Pa trčiš svom snagom i pobediš. Pa budeš mnogo važan kad prođeš kroz cilj i ne osvrćeš se i pocrvene ti obrazi jer imaš svetao ten i jer ti se još uvek sve vidi na licu. I u očima. I u brcima koji se smeju iako se ti nećkaš i imaš stav "ma nije to ništa." Pa dođeš da se zagrliš sa profesorkom srpskog, ali joj prvo junački pružiš ruku i čekaš da te ona zagrli jer se stidiš što je tako mnogo voliš i što si prvi. Zato što nije lako biti prvi i nije lako biti šampion. Posle gledate druge drugare, a tebi je u ušima još huk vetra od trke i tesno ti je u grudima i patikama i na svetu. Pa skačeš i bodriš starije drugare. I navijaš da i drugi uspeju. Da se zajedno radujete. Počinje kiša, ali ti hoćeš da pokisneš. Zato što šta je prvi pljusak u odnosu na pobedu u krosu. Kiša se zaboravi, a pobeda ostaje. I sjaj u očima. I tamo neki zagrljaji.
 .....

Profesorka nije sigurna šta se desi kasnije. Kasnije nastaju ovakve pesme "Hladnog piva". Ali zato mi slušamo njihove pesme u šestom razredu i vaspitavamo se da nikad ne zaboravimo na huk, sjaj i male pobede. Zato što većih pobeda od ovakvih u životu nema.

...

MESSI 

"Moram te pitat jer te volim jako , nisam gej, ne bi te tako štapom 
Ali gdje si našo tu uštogljenu snašu, koja ne kuži zajebanciju našu

Hiperkorektan ko Josipović Ivo, naručuješ samo malo pivo 
Što duže te gledam više vjerujem, da to i nisi ti već neki alien

Koji ti ušo u bulju dok si buljio u nju 
I mic po mic sjebo centar za vic

Ona te dribla ko Messi 
Mašeš repom ko Lesi
Reci mi gdje smo tu mi

Moram te pitat jer te volim jako , nisam gej, ne bi te tako štapom 
Ali gdje si našo tu uštogljenu snašu, koja ne kuži zajebanciju našu

Kužim godine stisle, i snove pokisle, sve duge veze na kraju bezveze
Pa sada pod pritiskom okoline, koristiš prvo lice množine

Mi ćemo ovo, mi ćemo ono 
Mi planiramo, upravo biramo
Mi ćemo ovo, mi ćemo ono

Ona te dribla ko Messi 
Mašeš repom ko Lesi
Reci mi gdje smo tu mi."
Messi

Virtuelno stvarno

Sanjala sam noćas jednu drugaricu koju jedva poznajem. Videla sam je uživo jednom, a virtuelno se srećemo svakog dana. Dok je nisam upoznala, nisam verovala da postoji neko takav.Od čelika i perja. Od limuna, meda i pelina.U snu smo pile kafu.Ali sto nije bio sličan nijednom retro style blogu na koji obe odlepimo. Bio je običan, drveni.Neulepšan. Bez tufna i mašni. Sirovo braon i surovo tvrd. Baš kao i šolje. Duboke, zelene, sa nes kafom.I san je trajao celu noć. Kafa za noć. Razgovor za zauvek. Ne sećam se šta je pričala. Znam da je imala naočare.I znam da je rekla da treba da upišem doktorske studije.Nedovršene ambicije. Želja za samodokazivanjem.Želja da se ne odraste. Želja da se ostane večiti student. Ego, sujeta. Glad za više(m). To su mi asocijacije. I tako... možda je to zato što me asocira na jagode (njen rodni grad), na duhovno plavu, na srodnost sa nepoznatima koju sam negde u međuvremenu izgubila, na život u priči, na Pavićev intertekst i princezu Ateh, na neprihvatanje kompromisa u životu, na plivanje, na rečnike i reči, na jezik satkan od sopstvenih pravila i leksike koja samo nama zamaštanima znači. A san.. kao neko nepročitano pismo, nikad istipkan mejl u prstima, san kao odsustvo budnosti u ovom i bivanje u nekom drugom svetu. A možda moj san živi samo 20km od mene jer ko zna gde oko nas postoje svetovi.