Thursday, October 27, 2016

Beg u jezik

S vremena na vreme volim da pobegnem u jezik koji ne znam. Zaletim se i dok trepneš, ja sam sa druge strane nepravilnih glagola, vozim se kroz neki novi prostor sintakse (uvek sam rečenicu zamišljala kao prostor, sobu sa zatvorenim vratima koja otključava samo predikat jer glagol je car, on naređuje šta rečenica "radi", gde putuje i sa kim druguje), u hotelima gde prepoznajem neke ljude koji žive nemirnim duhom i putuju samo supersoničnim galaksijama svih (ne)mogućih svetova reči.
Onda zastanem i pokušavam da transkribujem sve poruke sa bilborda nekih novih reklama koje nas vode u bolje živote nego što je naš. Nekad se upecam na dizajn, češće na (s)misao ili zvuk reči, pa onda pronalazim analogije na maternjem dok pokošavam da odgonetnem šta je autora navelo da misli na taj način.
Glava ili pismo, bog novac ili bog otac, šta je (u) tom narodu danas, a gde prepoznajem delić onog što sam tokom studija o njima čitala. Možda još samo u muzici slova, u melodiji uličnih svirača jer njihova melodija je još uvek maternja koliko god da pevaju MTV hitove.

Pa žmurim na engleskom, francuskom ili italijanskom, portugalskom, simultano, u realnom vremenu, dok šetam gradom, između dva gutljaja. "Take a sip", kaže mi dečko za šankom i ja sam spremna da probam sve, da vodim dijalog, udomljavam kučiće na nepoznatim adresama, pronalazim mesta na mapama, skočim u pakao "Čovečjih usta" na kraju sveta ili da se posvađam sa Cigankom kad me odžepari.

Probudim se onda ko zna gde, u ko zna čijem životu, ali uvek pored istog čoveka, začudim se kako je dan umiven i kako svet eto živi i dok ja spavam.
Stvarno bih volela opet da putujem sa tobom.

I Wish I Could Go Travelling Again

Vodič za život


Disklejmer: Čitate novi "Vodič za život" na sopstvenu odgovornost. Nisam odgovorna za sve promene u glavi, srcu, egu, alteregu i ostalim sopstvima koje mogu da nastanu čitanjem novog broja. Pisan je za Sve koji su u Potrazi, koji LutajuKrozSve(s)ti svoje i tuđe, virtuelne i realne, Koji vole da se Prepoznaju u Odrazu tuđeg pogleda.

Novi broj govori o starenju, ostvarenju, osrećenjima, slobodnim padovima bez padobrana i sigurnosne mreže i suočavanja sa onim što smo u međuvremenu postali.
Najbolje se čita uz šolju kafe i japanske jabuke. Miriše na pečene bundeve,kestenje iz "Ranih jada" jer "s jeseni kad počnu vetrovi", crnu čokoladu i svežinu košave nad Beogradom. Jedino nije za one sa slabim srcem.