Thursday, July 2, 2015

Kao da se ništa nije dogodilo

2002. godina je, raspust je i leto je. Ja sedim u sobi u Oslobodjenja, kupila sam cd od Texasa, disk malo preskače jer nije original, kupila sam ga u Maksmagnusu, pored Popovića. spuštene su roletne i sunce šara po tapetama na kojima su bež cvetovi. Kada noću ne mogu da spavam, zamišljam da su cvetovi moja mandala.  Negde u to vreme je Texas izdao album sa najvećim hitovima: I don't want a lover, Inner smile, Put your arms around me....Zaljubljena sam u jednog dečka, a još više u život. U more i muziku. Cuz you make me feel wild, kao u pesmi. Te godine je u modi da nosiš crni kreon duboko preko kapaka i tone maskare na trepavicama. Lažem, nije u modi. Ja tako volim da nosim. A  ja sam demode, fashionfree. Mislim da sve mogu, ali da je život nepravedan i da me niko ne razume. Potencijalno verujem da razumem Ničea. Osim toga, potencijalno sam i arogantna i ego mi je kao Atlantik. Uveče izlazim na kej i dugo gledam u mrak lenjog Tamiša. Mislim kako se ne može iz ove kože, a ja bih se u isto vreme i zamenila sa prvim prolaznikom i bila ja i bila neko treći.

2015. godina je i ja sedim u polumračnoj sobi na Streli. Raspust je i leto je. U sobi je toplo i oseća se vrelina letnje dokolice. Pesma ide na VH1.  Sada znam da se tekst ne počinje godinom osim ako ne želiš baš to da istakneš. Znam i da je ego obmana i da ne razumem najbolje Ničea, ali da ga volim. Nemam tapete, samo beo zid na koji nesanica noću  projektuje sve emocije koje si preko dana gurao pod tepih. Sedim i slušam pesmu i čini mi se da je prošao treptaj oka ili manje. Kao da sam se probudila. Kao da se ništa nije dogodilo u tom treptaju. 

Wednesday, July 1, 2015

For midsummer evenings

Recimo da si došao u Kopenhagen da tražiš navodno svog dedu, a došao si jer niko nikad nije pobegao od sebe, a prošlost je samo izgovor za naše današnje stanje. I recimo da se zaljubiš u nekog ko ima petnaest godina. Pa budeš mrgud. I ljutiš se na sebe i na nju i na najboljeg prijatelja. I na grad. I na sudbinu.


Obožavam filmove u kojima je glavni lik zapravo grad. A ovde Grad daje Mrgudu novu  šansu za nešto što je mislio da je prevaziđeno. Ljubav. I mesto gde se mora ulivaju. Leva i desna srčana pretkomora. Kardio na obali. Vampiri i vampirice u muzeju. Vožnja biciklom i esencija priče. Sličnost sa maskom u muzeju. Lica koja su stara koliko i civilizacija. Priča koja postoji koliko i zivot sam.



*

A onda nešto slično, a drugačije. Irska sa svim svojim zelenim lepotama, starim gostionicama, čvrstim akcentom i stavovima, kao i „staromodnim” stanovnicima. Ona hoće da zaprosi svog verenika 29. februara u Irskoj jer to je dan kada dame biraju, kako nalaže stari irski običaj. Pa je krenula preko sveta zbog jedne ljubavi, a otkrila je drugu. A ovaj drugi je oldfashioned guy, vlasnik gostionice, džentlmen na onaj način kao Hitklif kod Emili Bronte. Još jedan mrgud, sarkazam je njegova religija, ali sve je to fasada. Najsmešniji deo: pošto je potpuno neobavešten, on njen kofer „Luj Viton” tokom čitavog filma zove „Lui” i misli kako je ona pomalo ćaknuta jer je dala ime koferu.
Film je idealan za letnje večeri  u dvoje dok kroz prozor miriše lipa. Mrgude morate voleti. Kao pozadinski junak u ovom filmu se javlja priroda koja je sirova, surova, sarkasticna, nemilosrdna i lepa. Bas kao sto je i ljubav. 


Leap Year (2010)