Skitajuci Santorinijem

http://www.mojodmor.rs/pocetna/mojodmor/zanimljivosti/Santorini--za-one-koji-zele-uvek-vise-pise-Jovana-Jankovic.v-2227.694.html
klik:)

Neću da te nemam.

bajka

"Ako se ljudi ne utope-pitala je mala sirena-mogu li onda vechno da zhive? Zar ne umiru kao shto mi umiremo na morskom dnu?"
-"I oni umiru,dakako!"-uzvrati joj starica. "Oni su josh kracceg veka od nas.Mi zhivimo 300godina,a kad nas nestane pretvorimo se u morsku penu.Nemamo besmrtne dushe:kad umremo, nikad vishe ne uskrsnemo.Mi smo kao zelena trska:kad je jednom presechesh nikad se vishe ne zazeleni.A ljudi imaju dushu koja uvek zhivi i onda kad se telo u zemlju pretvorilo, ona se uzdizhe kroz vedrinu i zrak, sve do sjajnih zvezda. Kao shto mi sa dna morskog ulazimo i gledamo ljudske zemlje, tako se njihove dushe uzdizhu u nepoznate,divne svetove koje mi neccemo videti."
"A zashto i mi nismo dobili besmrtne dushe?"-upita mala sirena snuzhdeno. "Dala bih sve svoje stotine godina koje imam da zhivim da samo jedan jedini dan budem chovek pa da onda dobijem mesto u nebeskom svetu."

-"Na to ne treba ni da mislish!" -reche joj starica.- "Nama je mnogo bolje pa se oseccamo mnogo srecnijim nego shto su ljudi tamo gore."
-"Zar bash nishta ne mogu uchiniti da bih stekla besmrtnu dushu?"
-"Nishta!-odgovori starica.-osim ako te neki chovek ne zavoli tako da mu budesh vishe i od oca i od majke, da mu sve misli budu tebi posveccene, da mu svestenik desnicu polozi u tvoju u znak vernosti za sve veke....da, tada bi njegova dusha preshla u tvoje telo, pa bi i ti postala uchesnik u ljudskoj srecci i blazhenstvu.On bi ti udahnuo dushu,a ipak svoju ne bi izgubio...."


znala je da je to poslednje veche, da poslednji put gleda onog radi koga je ostavila svoj rod i dom, zhrtvovala svoj glas i svakog dana podnosila neizmerne muke,a da on nije o tome ni slutio. Beshe to njena poslednja noc, poslednji put udishe vazduh koji i on udishe, poslednji put gleda duboko more i zvezdano nebo. Cheka je vechita noc bez misli i bez snova jer ona nema dushe, nije je mogla stecci........"

iz Andersenove bajke "Mala sirena". 

аутентично и никако другачије

НАД ГРОБОМ

ПЕСНИКА НОВИЦЕ ТАДИЋА

Опраштамо се од једног од најбољих међу нама, на

гробљу на крају града, на крају свијета, на мјесту симболичног

имена, на Бежанији, и то Новој. Свјежа хумка на Новом бежа-

нијском гробљу, под сјенком Незнани, то је оно што теби и

твојој поезији приличи, Новице Тадићу, а не Алеја заслужних

грађана и привиди пролазне славе. Далеко од завичаја и Црне

Горе, које си носио као муку, као своју потајну болест, као

ужас који те разарао изнутра и са којим се нијеси могао ни

хтио помирити. Нећу тамо – и крај, говорио си ми кад сам те

молио да твоје стихове говори Небојша Дугалић у порти Пив-

ског манастира, да направимо научни скуп о твојој поезији. Не

могу, говорио си као кад се браниш од залогаја који не може

да прими твој напаћени организам, не могу кад се тамо деси

сваки дан по једна издаја. Стид ме пасји уби од себе и од дру-

гога. А ти си имао људског стида за све нас отуда. Ово је мјес-

то за тебе, Новице – Ново бежанијско гробље. Ни Земун, ни

Београд, ни Црна Гора. А ипак „смрт у столици“.

Како говорити о теби, напаћеном, измученом, а до јуче

живим моштима које су ходале, а да не личиш на неко птицо-

лико чудовиште из твоје поезије које крешти над великим

мртвим пјесником? Како не покварити твој аутентични, језиво

поштени, поезији предани аскетски живот, без компромиса,

без узмака, па шта кошта – да кошта. Плаћаш главом цијену

коју си сам поставио и коју те нико и ништа не може снизити,

велики и драги мој мучениче. Нико теби није могао помоћи,

ни најближи, ни најмоћнији, јер ти никакву помоћ нијеси

могао прихватити. „Јес, па да сјутра скочи на нос и мени и

мом помоћнику“, говорио си. Живјети аутентично, макар то

било на ивици живота, па макар то било „осамљивање и укла-

њање од свијета“, па макар то било неприлагођено никоме

ничему, ненормално до изузетности, али аутентично живјети,

по своме. Многи би то хтио кад би то било ласно. А ти си хтио

и могао, и клањам ти се за то до дна твога отвореног гроба. Ти

си то много љепше казао:

„Живети, аутентично живети. Из аутентичног живота

искрсавају оригиналне идеје и мисливодиље кроз живот и

уметност. Ако си песник и ћифта, ниси ни једно ни друго како

ваља. Можда је то онда твоја срећа, која је гора од несреће.

Изложеност свему и свачему, отвореност егзистенције, доносе

нам луцидне тренутке и увиде које не могу имати „нормални

људи“. Нормалан човек је корњача у оклопу, стегнут са свих

страна, тром и јалов.“

И зато нијеси био „нормалан човек“, стегнута корњача

у оклопу, јер нијеси био ни тром ни јалов. Био си наднормалан

и надлуцидан, тежак и драг. Нијеси хтио да будеш гротескно

страшило, „савремени узнемирени човек“:

„Савремени узнемирени човек нема времена ни за

молитву и добре помисли, а како би тек имао за поезију. Он,

јутром, прелази улицу, жури, трчи на посао и са посла, хука га

носи и испуњава. Брзина и бука – само то, по цео дан. А код

куће га, навече, чека змајевита жена, сваке злобе барјактар.

Жена или празнина. А сутрадан, опет исто. Нема починка

веселнику, јер жури у Европу. Жури у Европу, у Европу, а већ

га је стигла Америка. Још му треба поезија, па да пресвисне.“

Ти у такво нормално јато нијеси хтио, па ко хоће и

може с тобом – нека изволи. Ти си негдје у даљини видио све

самљег Момчила Настасијевића, плашећи се да једнога дана

не изгубиш способност за сузу и за осјећање:

„Све самљи… Тако је почео своју песму „Госпи“ обо-

жени песник Момчило Настасијевић. Изванредан почетак

песме, можда најбољи почетни стих у српској поезији. А онда,

у осами, обраћање драгој у покоју, вољеној жени која је дале-

ко, у рајским насељима… Коме ћу се, пак, ја обратити, у уса-

мљености, кад се све утиша, и док све буде чекало да прогово-

рим?… Можда ћу само заплакати у тишини, немоћан за било

какво осећање…“

Све самљи, све наднормалнији, гледао си како твоја

„Огњена кокош“ постаје дио наше огњене стварности у про-

љеће 1999. године. Требало јој је петнаест година да снесе

своје Огњено јаје оплемењено осиромашеним уранијумом:

„То су оне песме које се, изгледа, саме напишу, јер

настају из опсесије, из подсвесног и недокучивог. У време

бомбардовања видео сам многе ватрене кугле, и једног дана

рекох, ни сам не знам коме: „Ено, Огњена Кокош је снела

Огњено Јаје, одмах изнад Земуна, према Батајници“. И пре-

плакао сам тај дан, кријући сузе.“

Ти си, Новице, на свеприсутно зло, на свакодневну

апокалипсу, одговарао писањем поезије исцијеђене из мрака

краја вијека и наше новије историје и патње, из свакодневних

страхова. Ти си сакупљао поезију као мајке наше кишницу,

испод стрехе, али страха – стрехе. И цијенио си српску поезију

што је свједочила о нечем потресном и болном:

„Ми, српски песници, нашли смо се, у последњим

годинама, у самом центру општесветског зла. Отуда потиче и

величина савремене српске поезије. И осредња збирка неког

српског песника, сведочи о нечем потресном, болном. То је

предност коју смо сви ми имали, а нисмо је тражили.“

Ти си се, Новице, посљедње двије деценије све више

приближавао Богу и пјесми као молитви. Можда си то чинио

све вријеме, јер, ево, читам и преписујем твоје реченице:

„А најискренију молитву упућује покајник и грешник.“

„Апостол Павле је рекао: Молите се непрестано. Ја,

откад знам за себе, као да непрестано плачем. Можда је мој

непрестани плач моја непрестана молитва.“

Јесте, и биће, драги мој Новице, јер како ти рече: „У

свакој невољи има прозрака који нас опомињу и изводе на

прави пут.“ Тај пут никако није у некој идеолошкој нади. Ти

си то бриљантно формулисао:

„Идеолошке наде су крваве магле над народима. Кроз

патњу се стиже до очишћења и вере.“

Твоје пјесме и молитве писане су са дна душе и спајају

пакао и небо. Зато им се вјерује.

Не знам савременог пјесника веће скрушености и

скромности. Шта би чинили други да им се на енглеском јези-

ку, у Америци, појаве двије књиге поезије? У да им је прево-

дилац Чарлс Симић? А Новица – ни прстом. Нека свак ради

свој посао.

Одавно се он спремао за овај тренутак; одавно га је

очекивао. Мртав и прије своје смрти – тај монашки, светосав-

ски мотив провлачи се кроз његову поезију и разговоре о пое-

зији.

Збогом, драги Новице, и нека ти је лака ова бежанијска

земља. Довиђења на неком новобежанијском гробљу. Јер сва

су наша гробља – новобежанијска.

29. јануара 2011. године, на Часне Вериге

Jован Делић

Sanjam

"Ponekad sanjam predele koje nisam video, a odnekud ih znam 
Sanjam tiha blagozelena prostranstva bez puteva i ljudi, visije oble i meke kao džinovske mahovine, sanjam ih, kao da letim nad njima, neke polegle bezvrhe bregove koji se graniče sa nedogledom, i na koje se iz ravnice moraš penjati, a sa planine silaziti do njih

Prelistao sam silne knjige nadajući se da će Tajna samo zasjati među stranicama, kao presovani listak staniola, prelistao sam silne oblake, grickajući onu sladunjavu travku koja raste jedino u podnožju Mladosti, slušao sam šta zbore Pametni, poturao ogledalce pred Opsenare, loveći Rešenje u njihovim obrnutim likovima, a onda sam preplivao čak na drugu obalu Čekanja, i tek otud video da su crkve mudrosti tamo odakle dolazim... Srećom njihovi vrhovi dizali su se iznad šume vremena dovoljno visoko da se po njima dalje orijentišem...
Godinama sam Mudrace lakomisleno tražio po izgledu, po dugim noktima, ili sedim bradama, a oni su mi, prerušeni u piljarice i kočijaše, još odavno negde usput došapnuli tri najveće mudrosti sveta... 
Samo da smo mi živi i zdravi. 
Sve u svoje vreme. 
Jesi ili nisi? 
Ponekad je najteže raditi nesto Lako i najkomplikovanije shvatiti nešto Jednostavno."
(" Dodir svile" )

 Đorđe Balašević

Fali mi igra vetrova

Direktno do kaldrme

Ovaj film me je vratio direktno do kaldrme gimnazije i teen vremena. Volim kad mi se tako završi veče. 

samoObičneStvari

Prolećni krug po Beogradu & nas dvoje. Crveno na semaforu je ove sezone opet ql. I ništa nam više ne treba. 

Selidba duše

Treba biti budan u aprilskim noćima
kad se zvezde rasprskavaju u želje i pupoljke
u ulici lipa.
Poruke trava donose svici i loši snovi
(njih spiram jutarnjom rosom)
i ja znam da se uskoro selim.
Jedno tako mogu da zamislim dane sunca.

daljine u vremenu

Svi ukusi su mi se pomešali i jedino što znam je da ne znaš šta ti neko misli. Mislim da je to na Himalajima & sl. mestima drugačije. Tamo pririnač ima ukus pirinča, a mleko je mleko. Nema tu neke filozofije.
A onda sam sinoc otišla na koncert:

"Preko rijeke i planine
putujemo u daljine
Tragove smo ostavili
tamo gdje smo nekad bili
Nasa srca, nasa tijela
vatra, voda, zrak i zemlja
Sva su nasa tajna znanja
materijal recikliranja

Sve kad nestane
samo mijenja se
nista nije zauvijek
i zauvijek je sve
Stari razlozi
tvoji mirisi
Sve se jednom mora vratiti."
Jinx

Tired

Лозана

"Моја баба
чије је старинско име мирисало
на винову лозу 
и младо вино из њеног завичаја 
била је прави следбеник стоичара
(за које сигурно није ни знала)

никада запевала
камоли заплакала
примала ударце
као миловање

И само је понекад
кришом од деде
пушила у дворишту
испод трешњевих грана

У позним деведесетим
читала Ану Карењину
с два пара наочара

А онда нам је једне вечери
уочи Петровдана
лежећи испод перјаног јоргана 
крај наткасне пуне наполитанки
и црквених календара
рекла неупитана готово насмејана
као да одлази с неког славља
БИЛО МИ ЈЕ ЛЕПО С ВАМА

И окренула се на другу страну."

....
Јасмина Нешковић
БЕОГРАДСКИ КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
година IX / бр. 30 / март 2013.

Čekanje

"Šta sam čekala? Da se desi čudo. Nema čuda.
Možda ih ima, ali to nikada ne budu ona koja smo tako željno čekali.
Sve uvek bude drugačije.
Možda se neće vratit rode, možda će se vratit neke druge ptice,
a mi ih nećemo primetit jer čekamo rode."

(Vratiće se rode)
Mala princeza

Hope(less)

"Preporod se ne dešava kad čovek hoće, nego onda kad njemu dodje. I možeš samo da uskočiš u voz, da se posle ne kaješ. Njegova dobrobit se ne može sagledati unapred. Postoji samo reč za ono što se oseća da se dešava i podje se za njom, pusti se da tok nosi. Na nebu se loši uticaji razmile kojekuda, ostanu samo oni dobri. Sve ti ide u prilog. Čak i kad nije dobro, znaš da će biti dobro. "

Silija