Zaz...

A:"A sta ti radis ovih dana?"
B:"Prevodim nemoguce u moguce.I to ne samo danas, nego svakog dana."

dva puta

kroz pustinju i preko mora

u vreme otkaznaih letova.a izlaza nema.
zao mi je ljudi. secam se jednog proleca u proslom veku.isto mirishe.

Porasla sam. Ne za pola pedlja, nego za čitav vek.
Od krpica sam sašila pristojno odelo.
U svetu odraslih najčešće odela komuniciraju.
Porasla sam. Ne ze dužinu pogleda, već za nevid.
Oči su moje glasno negodovale, ali takvi su propisi.
Član 38. stav 46. Zakona o odnosima prema čoveku
nalaže da za svako kršenje propisa da je čovek čoveku vuk
odgovarate isključivo i samo sebi.
Porasla sam. Ne za broj cipela, već za neke koje mi se ne sviđaju.
Stalno žuljaju, ali su poželjna reklama.
Dobar marketing uvek dobro proda.
Porasla sam. Ne za širinu usana, već za šaku na istim.
„Opasno je po život razgalamiti se o sopstvenim osećanjima.
Za to kupi ključ ili svesku.“

posted by tenderness @mycity.rs

neuspeh

6.11.2005.
"i znas nije neuspeh ne naci sebe, nego je neuspeh ne traziti."
-istrgnuto iz drugog zivota.

Kroz maglu

"Mnogo srećni i mnogo, premnogo bijedni, stajali smo nijemi, nepomični, stezali se i grlili ,a oko nas je treperila magla i šumio vetar."

"I duša se skupi da potajno, nečujno zagrca i propišti za danima punim svetlosti, mirisa i zelenila, za danima koji se nikad neće vratiti.

Svakog, svakog proleća."
Petar Kočić


kroz svetlost.....

A Dream within a Dream - Oren Lavie

Life on Sunday

Poezija se daje slepim putnicima na autobuskim stanicama.
Poezija se daje onima koji su naučili da budu deca kad ih uplaši mrak
koji izgreva iz sad nekih tuđih očiju.

Poezija se daje kao nemušti odgovor onima koji žive
od ćutanja i umiru od neizgovorenih reči.

Poezija se daje tebi koji čitaš ovo u ledeno zimsko jutro
u kome se još niko nije dovoljno probudio da povredi
prvu belinu sveta.

Poezija se daje onima koji već dva milenijuma ne veruju
u moć molitve.

Poezija se otkriva svima koji veruju u magijsku moć davanja.

o (ne)mogucnosti dodira

"Роман о Хери и Леандру, та двострана песма у прози, чува у својим наизглед располућеним деловима с различитим ритмом, две приче о мушкарцу и жени који живе у разним временима. Она је привидно затворена у временској крлетки XX века, док он обитава, лутајући и градећи, на размеђи XVII у XVIII век. Али, њихова заједничка праповест много је старија и сеже у митске временске дубине, почивајући на античкој легенди о љубави и смрти Хере и Леандра.

Прича о Хери и Леандру је прича о непрекидном савлађивању препрека, не би ли се остварила апсолутна љубав. Тај Пралеандер, заљубивши се у Афродитину свештеницу Херу (Хероју, Херонеју), сваке ноћи је препливавао морски теснац између два копна, континента и света - између малоазијске стране Хелеспонта (данашњи Дарданели), с које је потицао, и европске стране, на којој је у једној кули живела Хера. Она би му у сумрак палила светиљку, а он би према том танком млазу светлости проналазио пут, пролазећи кроз опасне морске струје, до своје љубави. Али, једне олујне ноћи ветар је угасио Херин треперави пламичак, њен љубавник је у тами изгубио смер и утопио се, а она, када је у свитање опазила мртвог Леандра, бацила се у очајању у провалију. На оштрицама литица подно куле нађени су заједно, сједињени и у смрти.

У Павићевом роману читалац ће пронаћи сложене сплетове укрштаја различитих алузија, назнака и копчи с овом старом причом, али ће му се учинити као да му она главна, суштинска веза стално измиче. То је делимично тако јер је у роману изведена постмодерна реинтерпретација мита, међутим, што је важније, ни суштина не би била то што јесте да нам стално не измиче, јер је за њено спознање потребно уложити животни напор, па је и тада не досегнути, већ само окрзнути, као она птица с почетка текста.

Птица у полетању је од древних времена у сликарској вештини била симбол душе, а душа, та латинска анима, има везе с ваздухом, дахом, и ветром наравно.

Унутрашња страна ветра је роман о нашој унутрашњој страни; то је прича о души; прозна композиција о мушкарцу и жени и њиховим душама - мушкој и женској; о замени полова душе (ако душе уопште имају пол); повест о могућности и немогућности људских додира у времену и простору; песма о смрти, љубави, бесмртности - и о жудњи за целином.

Роман о Хери и Леандру назван је, између осталог, и андрогиним романом (проф. Миодраг Радовић). Према причи (или миту) о андрогину, који је забележен и у Платоновој Гозби, првобитна људска раса била је у стању праисконског савршенства и целовитости, јер су та бића у себи садржала сједињена оба принципа, мушки и женски, била су, дакле, на неки начин двополна. Самим тим ови праљуди поседовали су чудесно умножену моћ и енергију, сличну божанској, а пошто је она била хибрис богови су наумили да им снагу ослабе расецајући их на две половине, које су од тада па до сада, сећајући се магловито тог давног и првобитног, у стању сталног лутања и трагања не би ли се нашле и наново сјединиле. У филозофији, мистици и уметности постоје бројна тумачења и варијације ове приче о сећању на изгубљену узајамну припадност, али се сва она суштински своде на чежњу за остварењем апсолутног и потпуног бића путем љубави. Андрогинска прича је љубавна прича, а последњи циљ ероса у њој јесте остварење бесмртности.

...

Али, оно што спаја јунакињу и јунака романа, она суштаственост и целовитост - јесте смрт. Херин и Леандров једини стварни, могући и прави додир, њихово јединство, лежи у њиховим смртима, без обзира што су их они заменили, јер Хера умире Леандровом смрћу и представља реинкарнацију његове мушке душе, док Леандер присваја Херину смрт за своју. Уз то они путем тих реинкарнација живота, смрти и душа пливају кроз океан времена. Хера умире својом правом смрћу у прошлости, Леандер у будућности.

...
Међутим, до телесног, овоземаљског додира јунакиње и јунака, до такве љубави као врхунског остварења живота, не долази; мада се не искључује могућност да ће у будућности до тога доћи (паралелне линије се можда ипак у некој тачки сусрећу и спајају), али та прича се одвија у и ван страница романа, у машти, асоцијативности, жељи или стварности читаоца. "

J.M. "Pricha o dushi i telu"

voli me bez obzira na mene

da snove nismo primali stvarno....

znak

*
"Mi smo rođeni u znaku Skriveni u podznaku, oznaku piši po oblaku jesmo li upali u zamku ili smo u koraku od prvog dana kada svijetom poteklo je mlijeko majčino mi nešto značimo znamo mi koju stazu biramo kad zakoračimo jedni polete visoko preko one crvene planine u modre daljine od krvi, suza i od znoja bijele im se haljine drugi lutaju po mraku traže tajne prolaze, odlaze pa opet dolaze i bez kraja svaki zbraja pobjede i poraze..."

Poklon

Koliko toga stane u dan.A tek u godinu.Mnogo.Malo. Nešto između. Verujem da je ova godina bila dobra za mene. I za moju porodicu. Bio je jun i bilo je toplo. Mamin glas sa druge strane žice, govori neke za mene tada nerazumljive reči. I ta mala reč, od samo tri slova,kao neka mala životinja, usadi ti se u grudi i ne možeš dalje. Guši te, ne možeš dovoljno duboko da udahneš. Opseda te dok čekaš autobus, dok učiš, dok spavaš. Vest da jedna druga ona, koja mi je kao mama, možda neće biti dobro.Sećam se da nisam mogla da spavam noćima, ništa, baš ništa nije pomagalo. Tek pred jutro ako bih uhvatila sat ili dva.A onda buđenje, onaj užasan osećaj buđenja kad moliš Boga i sve Sile da se probudiš u neku drugu stvarnost, drugu dimenziju.
Sećam se da je tog dana strašno duvao vetar kad smo išli u posetu, da je Beograd smrdeo na pokvarenost ljudi, na gužvu, nerazumevanje i neki jezivi užas.Neka velika zgrada za koju mi se tada činilo da guta tuđe živote i snove,a danas znam da ih produžava i da poklanja, veliki park i mi sa njom u njemu. Bleda, uplašena, plače i smeje se. I M. koji nam usput traži sendvič, kaže gladan je.A mi nismo jeli danima i nećemo moći još dugo posle toga. Muka mi je bila od pomisli na hranu.
I onda veliki dan, napolju je bilo 40 stepeni,secam se da je telefon non-stop zvonio i ja sam se strpljivo javljala, razgovarala, govorila ono što ljudi žele da čuju, bila ljubazna i optimistična,a u stavri bila sam sa njom u mislima, u svakom trenutku tog prepodneva.I baš kao u nekom bednom holivudskom filmu ja sam vrtela naše uspomene. Crveni poni, mačka Mikicu i ljuljašku ispod oraha u staroj kući. Možda je to trenutak kad vam prestane detinjstvo, trenutak koji vas promeni zauvek -kad shvatite da neke stvari postoje samo u vašoj glavi i u glavi još jedne osobe i da ako ta osoba ode, postojaće još samo u vašoj glavi i niko nikad neće moći da se seća sa vama tih stvari na isti način, ma koliko verno da mu opišete tu uspomenu.

Loši dani su to bili. Čekanje rezultata, najdužih 7dana u mom životu, ma u svim našim životima. Obično ljudima svašta tad prolazi kroz glavu,a ja nisam bila uopšte u stanju da mislim duže od 30 sekundi. Krenem i nema šanse. Mozak hoće,ali moja volja neće. I ništa ne vredi.I onda olakšanje, vest je bila pozitivna. Jedina pozitivna vest iz te sobe.Ne sećam se ni tačno šta sam uadila kad je mama zvala iz bolnice. Mislim da sam samo sela i po prvi put nakon mesec dana duboko udahnula. I da mi je tad bilo jasno da cu neke stvari da promenim.Zato što je život poklon. I zato što je to možda jedini pravi poklon koji možemo da dobijemo.
I zato, kako kaže chika Balašević, živi život dok je nama nas. Jer je svako sutra neizvesno. I zato,ljudi, živite i kad vam se ne živi. Možda popravnog nema. Živite čak i u snovima. Živite jer nema ničeg većeg od toga. Nemojte da vas lažu.

don't ask:))

kao da ti tece mastilo kroz vene....

so i san

" Dok te čekam u svojoj jedinoj i večnoj noći, po meni veju dani kao komadići pocepanog pisma. Sastavljam ih i sričem slovo po slovo tvoje ljubavne reči. Ali, pročitati malo šta mogu, jer ponekad se pojavi nepoznati rukopis i uz tvoje pismo zapadne komadić nekog drugog pisma, umeša se u moju noć neki tuđi dan i tuđe slovo. Čekam kada ćeš doći i kada pisma i dani više neće biti potrebni. I pitam se: da li će mi i tada pisati onaj drugi ili će biti i dalje noć? "
M. P.