Na šta ti miriše?

Miriše na tek procvetale lipe ispred moje zgrade, baš kao ispred moje kuće u drvoredu pravilnog oblika, posađenog za život koji nema nedoumica i seče se pod pravim uglom, dok smo mislili da je sve jednostavno i da će sve doći, bez da ponešto i ode.
Opet je rano leto i miriše na popijene kafe ujutru kad je dan još svež i neokaljan našim željama, dok slušamo muziku i  pravimo planove kako će vikend izgledati, pretresamo vesti i skrolujemo kulturu.
Miriše i na nove početke kad se sreća množi deljenjem, na niske oblake i munje koje seku nebo ravnice kad god se vozimo. Porasteš kad savladaš strah od neuspeha, kad (sa)znaš da je moguće proširiti dušu do neslućenog horizonta, da je putovanje i ono na koje krećeš iznutra i da je jedino bitno neposustati jer život je težak, a glad je večna.
Miriše i na okrečeno, na lepak za tapete i na neotpakovane patike koje ti je kupio neko kome si ti sve.
Reči se potroše, a pokloni su večni jer nas podsećaju da je nekad neko mislio jednog proleća na nas više nego što smo mi mislili na sebe.

Čekajući voz koji neće doći (Trainspotting 2)

Ili šta se desi dvadeset godina nakon što izabereš Život?
Renton se vraća u Edinburg, u kojem Slovenke i Bugarke žele dobrodošlicu. Svet se menja, a i mi sa njim. Ako se ne prilagodimo, nema nas.
Recimo da dobiješ na poklon još trideset godina (ugrade ti stent ili neko veštačko srce, danas je ama baš sve moguće)... šta ćeš uraditi sa tih trideset godina? Kako oživeti u vremenima velikih promena, kada više nema poštenih lopova koji su u stvari umetnici u krivotvorenju tuđih potpisa kad sada vladaju bezosećajne mašine, sa kojima nema zezanja jer nema ni emocija. Pitanje je retoričko jer se na ovo ne daje odgovor ni u filmu, a ni u životu.
A kad nema emocija da li je uopšte moguće oživeti besmisao?

Tek kad ponovo ujuriš slobodu, na krovu automobila, ili dok trčiš ne džoginga radi nego spasavanja guzice radi, ponovo se vraćaš sebi. Povratak kući je povratak prijateljima, ali i povratak sebi. Nema slobode bez žrtve, a cena je uvek previsoka. Ipak, još je veća cena živeti u strahovima koji se množe sa godinama i ne dele se ni sa kim. Pitanje smrti, nemanja naslednika, socijalne nesigurnosti, život na ivici žileta i fiksa, trčanje kroz život kao jedini izlaz iz emotivne bede. Sve ovo postaje još strašnije kad nemaš sa kime da podeliš ove strahove.

Kakvo god bilo jedino što ti preostaje je da sanjaš, jer kako Blondi kaže "dreaming is free."

Ipak, ni to danas nije jednostavno jer nam marketing industrija kreira vizije snova, pa više ne znamo šta je stvarno bilo, šta smo želeli, šta pripada nama, a šta su kadrovi isečeni iz reklama koje se neprestano vrte oko nas na svim medijima. I Rentonovo pitanje mladoj Bugarki šta oseća dok uživa u prividu da je nešto sebi kupila. Zato što je ono što je besplatno još uvek jedino pravo. Samo treba da se osvoji, a proces traje svakog dana i malo ljudi se popne na vrh te planine.

Otud i novi Rentonov citat: "Choose life. Choose Facebook, Twitter, Instagram and hope that someone, somewhere cares. Choose looking up old flames, wishing you'd done it all differently. And choose watching history repeat itself. Choose your future. Choose reality TV, slut shaming, revenge porn. Choose a zero hour contract, a two hour journey to work. And choose the same for your kids, only worse, and smother the pain with an unknown dose of an unknown drug made in somebody's kitchen And then... take a deep breath... You're an addict, so be addicted. Just be addicted to something else. Choose the ones you love. Choose your future. Choose life."

I onda se postavlja pitanje zašto i u ime čega svi moramo da budemo zdravi, srećni, bogati i doterani? Zašto moramo da jedemo organsku hranu, salatu od maslačka, da imamo patike za trčanje, časove joge i antistres vežbe disanja?

Zašto više niko ne sme da bude siromašan, da nema zub ili da ima ožiljak? Zašto svi moramo da budemo u srećnim vezama ili singl još srećniji, osiromašeni iznutra i prebogati spolja, zašto moramo da živimo u izobilju svega pa se posle oslobađamo stvari i predmeta, menjamo ishranu jer ne umemo da promenimo misli, trčimo da bismo izbacili bes, a ne zapitamo se šta možemo da uradimo da ne bismo bili ljuti toliko.

Zašto moramo da IMAMO da bismo bili prihvaćeni, zašto ne možemo samo da BUDEMO. Bez zen monaha, hrišćanskih dogmi i ostalih postulata vere koju otkrivamo obično tek kad imamo neki problem. I kad je često kasno. Zašto ne možemo da sami stvorimo svoje postulate i da živimo prema njima. 

Film ne daje nikakve odgovore. Dovoljno je što postavlja ovakva pitanja u ovom vremenu. A tragom odgovora će poći svako od nas. 

Trainspotting 2

https://www.facebook.com/T2TrainspottingMovie/

Pismo iz budućnosti (kafa sam samim b(l)ogom. Ovaj sobom)

Pišem ti sa jedne stene, mesta gde "duše divlje i samotne" provode u samoizgnanstvu svoje dane. Ovde nema vremena, a ni prostora. Samo ti, sa svim svojim ego tripovima i mračnim tipovima, selfovima bez selfija. Tu si i original i senka, i lik i odraz, i otac i majka. I iz ove perspektive mogu da ti kažem par stvari:
Sve što boli možda neće proći, ali ti ćeš se navići na bol, postaćeš jača, i da znaš, zbog toga ti neće biti lakše.
Najviše se odraste kad više ne može da se bira, tad je promena najhitrija, brža od misli i aviona.
Veruj svima, ali umereno. Sebi najviše. Saslušaj sve strane i sama donesi odluku.
Kad doneseš odluku, nemoj da se pravdaš nego presudi.
Kuvaj pametno. Jedi ono što voliš, ali pomalo. Nemoj da jedeš šećer, mleko i hleb. Ako ne možeš da budeš umerena u nečemu, izbegavaj to.
Ne može da se kupi pogled na dobru figuru. Kad izgledaš kao spejsšatl, možeš da budeš super i u vreći za spavanje. A to ne košta ništa. Kad te ne vole, da barem imaju razlog da te ne vole.
Hodaj. Korak po korak vežbaj strpljenje, to je najteža borilačka disciplina jer si joj ti protivnik. A ti najbolje znaš kakav si ti protivnik.
Jednom nedeljno gledaj zalazak sunca. Ili izlazak meseca. Tih deset minuta je sve: briše sve interpunkcijske znakove sveta koji tvoj mozak neprestano projektuje. Pauziraj malo taj tvoj rijaliti šou, udahni, izdahni i gledaj kao da vidiš prvi put.
Budi prema sebi dobra i blaga. Nauči da voliš svoju tvrdoglavost i to što se lako iznerviraš.
Seti se s vremena na vreme da je najoriginalnije, najluksuznije i najlepše putovanje ono na kome si već trideset godina. Zato pamet u glavu i put pod noge.

Subota popodne

Recimo da se sve dešava sad, u subotu popodne. Svet je ispod jorgana, ja sam kraljica snežnih planina subotom, pokrivam te i puštam da odlutaš u san. Toliko plitko spavaš da nisam sigurna ni da li si tu ni da li si tamo. Osećam te po ritmu dubokog disanja. Mrak je i ja te ne vidim, okrenut si ka zidu, ali ja znam kako tvoje lice izgleda u polusnu. Znam to lice iz svih neprospavanih noći, budnih jutara i snenih popodneva. To je izraz večnosti na ivicama trepavica, duboka smirenost i otvorenost koja uvek vodi do ranjivosti. I ja znam da nikad neću moći da te ne volim.
Tako samo ljubav može da spava. Na oprezu jer čuva onog koga voli, subotom popodne.

Čubura sa morske strane

„Ovde sve počinje ranije, a završava se kasnije. Ovde se, u stvari, početak i kraj spajaju pa se ne zna gde jedan počinje, a drugi staje. (...) Ja kraj ne volim i ako je kratak. Posle kraja početak nije siguran. Početak je brz. Početak ljubavi u Šumatovačkoj, proleće kod Tranda, sa društvom. Moja planeta koja se okreće brže nego bilo koja. Teško održavam ravnotežu. Kao da sam pila vino, a nisam. Letim sa macama koje lelujaju kroz vazduh i nerviraju me jer mi uleću u usta. Mislim da volim više nego ikad. Nečije ruke prelaze preko svakog delića mene, bez prestanka, ne stajem ni sama. Istražujem, tražim, mislim da sam našla. Mislim kako nema tajni. Sve znam, a ništa mi nije jasno. Kao da crtam krugove kroz vazduh koji je mirisan.

Gde mi je kuća?


Setila sam se kako smo preletali ono drugo more, mnogo manje, koje je izgledalo kao da se smaragd otkotrljao između planina, pa sada kao da se konačno izgubilo u sivilu Atlanskog okeana. Moja prva destinacija bila je država Ilinois. (...) Kasno uveče stigli smo u Tera Hout, koji je trebalo da postane naša kuća daleko od one na Čuburi, blizu Kalenićeve pijace gde sam odrasla i odakle sam se uputila na ovaj dugačak put koji još uvek traje.

Vudu

Postoje crnačke i bele crkve. Smešno, ali kao što postoje crni i beli kvartovi, tako su i crkve crne i bele. U situacijama kad je potrebno da popunjavam kakav formular, onaj deo koji se odnosi na rasu ostavljam praznim. Odlučila sam da ne pripadam.
Osećam se neopredeljenom u svakom pogledu. A Bog oprašta ili ne oprašta i nedeljom. On oprašta onoliko koliko smo sami u stanju da to učinimo. 

Jedan broj Savanjana veruje u Buhala, neku vrstu maga koji je u stanju da uradi razne stvari. On je nevidljiv, moćan i za razliku od boga, kako kažu, čini sve što se od njega traži.

Moje parče

Volim Čikago. Puno ljudi na relativno malom prostoru koji govore svim svetskim jezicima. (...) Mogla bih da živim i u Njujorku, koji je grad-planeta na kojoj mirišu lipe u leto, pa bez da zatvorim oči, znam da sam pronašla svoje mesto. Pored jezera Mičigen, gde je uvek hladno, bar meni, dešava se svašta i na momente čovek pomisli da, kao u snu, prolazi prostor gde svira muzika dok čist vetar donosi svežinu. Kad me pitaju odakle sam, kažem sa Čubure. A mogu da živim u Čikagu ili Njujorku. Mogu da živim tamo gde se mešaju jezici i gde ispred sebe vidiš ceo svet. 

Stanje stvari

Nikad ništa ne može da ostane isto. Jedanput kad odeš, pa se vratiš, uvek se nađe po neko ko ili nije u stanju da te prepozna ili, u najboljem slučaju, kaže da izgledaš malo drugačije, da ti je kosa duža ili kraća. Ipak se pitam šta se dešava unutra?Usput i dalje pletem srebrne žice, pa u mreži nalazim razne misli. Još uvek se osećam mladom, a prolazim kroz Nove Kapije.

(...)

U mislima videla sam moju zemlju koje je tamo gde se nekad prostiralo Panonsko more, a na čijem mestu je ostala tamna vojvođanska njiva. 

Moguće da srednji vek još uvek traje jer ga je pored muzike obeležio i mrak, a ovaj, koji se nadvio, u ovom našem vremenu je gust i preti. Mi smo svi negde na sredini. Gde si – na sredini. Muzika me nosi i ja mogu sve. Hodam drumovima koji se pretapaju iz jednog u drugi, bez zemlje i granica. Ja više nemam zemlju. Moji su svi putevi. Čekaju me da ih osvojim. Kao srednjovekovni putujući glumac, hodaću dok ne dođem do kraja, ako kraj uopšte postoji? Možda sam i bila u nekom prošlom životu, ako sam takav život imala, putujući glumac ili leutar.

Staklići

U stvari, prepoznam sebe više nego prostor. Možda tek sada sebe i upoznajem. U prednosti sam u odnosu na onu koja sam bila jer shvatam da su prostori beskrajni. Razgovaram o usamljenosti i mislim kako i ako sam ponekad fizički sama, to u stvari nisam jer sam u sebi sa svima koji mi nešto znače, kao i sa onima koji su mi značili, a koji me čekaju. 

Kad je mama umrla, jedina uteha mi je bila da sam istog momenta postala svesna sopstvene smrtnosti shvativši da sa velikim odlaskom i veliki deo nas nestaje ili ostaje promenejen. U međuvremenu, gledam svet oko sebe i pokušavam da ga vidim obasjanog onim svetlom koje dolazi iz mene same. Možda sam postala tolerantnija?

Svaki dan saznajem nešto novo. Pred očima su mi raznobojni staklići. Naučila sam da je svaki dan po jedan nov stakleni kamenčić koji ću volšebno uspeti da ubacim u taj moj kaleidoskop od koga je ovaj život sastavljen. (...)

Promena u životu ponekad me zaprepasti. Pokušavam da živim dan po dan praveći ili zamišljajući lepotu tamo i gde je nema. I posle svega ostaje nam snaga naše imaginacije kao jedina pomoć u ovom suludom svetu.

Koliko je sati tamo gde ste Vi?

Ništa mi ne znače vremenske razlike. Šta su vremenske razlike? Ako idem prema istoku, kažu mi da gubim, a prema zapadu, dobijam u vremenu. Neću da gubim i dobijam u vremenu. Vreme je vreme, beskrajno, nemerljivo, ogromno, apstraktno na onaj Džekson Polokovski način – prosute boje po ogromnim platnima. (...)

Vreme je kružno. Samo krug nema početak i kraj. I sve što sam napisala je prošlost napisana pre nekoliko trenutaka.

Kakve bre vremenske razlike?

Uvek prisutna plaža govori o nepreglednosti života, samoći i nadi da je moguće dostići obalu sa druge strane okeana. Brodići kao da su od papira. Tu je shezlong na kome niko ne sedi. Ta odsutna osoba sam ja, otišla samo na trenutak ili zauvek. U suštini na plaži nikad nije isto. Plima i oseka menjaju pesak po kome hodamo dok se pitamo šta ćemo od onoga što smo na plaži ostavili pronaći sutra. Mi smo razbacane čestice prašine, tako da je ova moja plaža pokrivač, sklonište koje se sastoji od bezbroj kristala. 

Papirnati brodići

Sačekaću podne, veče, kraj puta se nazire. Kraj i početak koji počinju u jednoj tački. (...) Biće onako kako mora. Sve je određeno u analima nekih prethodnih ljudi koji su se sakrili u moje genetski nasleđene osobine. Ja sam naslednica izgubljenog kraljevstva mojih roditelja koji su otišli svojim putem. Oni više nemaju moje dileme. Sad sam na početku i na kraju puta i čekam da se ukrcam kao putnik koji će jednog dana preuzeti kormilo kapetana i uputiti se na neko ostrvo u Severnom ili Južnom moru. ”

Jelena Pavlović

Putevima 2016.

Bez plana i planera 2016. je doputovala na sve meridijane i uporednike, prevalivši tolike eone vremena i prostora ne bi li nas pronašla baš tu gde smo se zatekli i donela nam 365 lekcija, (ne)obaveznih obaveza, razlika u mišljenjima, jeziku i hodočašćima, želja, izgubljenonađenih prijateljstava, ljubavi, ushićenja, bolesti srca i duše i svih onih nemira iz kojih izlazimo promenjeni do neprepoznavanja. A opet tako svoji i ničiji.

Kad već nova godina mora da dođe, neka onda bude na plaži, a umesto muzike bečke filharmonije slušajte talase Azurne obale jer Mediteran se tajno došaptava sa nebom, a ono zna šta mi želimo i pre nego što pomislimo. Zato treba ići u Nicu ako želiš da budeš u dosluhu sa samim sobom. Tamo putovati, voziti se tramvajem-spejsšatlom i radovati se. Pa ako ničemu drugom onda zato što si živ i što možeš Mediteran peške da pređeš. Kakav bolji razlog ti uostalom treba?

Noćni voz za Lisabon – talas koji dolazi

Često mi se u životu dese neki gradovi pa onda ne znam više da li sam ih sanjala budna ili dok sam spavala, napipavam tu želju (za koju nekad ne znam da li je uopšte želja ili pokušaj da se pobegne u nepoznato, u bezdan, u sebe) pa putujem svim raspoloživim prevoznim sredstvima ne bih li zavarala glad, žeđ i neku neodređenu tugu koju je neko nekad zvao velšmerc ili na portugalskom saudade. Ne pitajte me šta znači ta reč jer se neke reči ne prevode kako ne bi izgubile magiju. Nekad u prevodu možda nešto i dobiješ, ali šta je kilogram tuge naspram mogućnosti da ne sazna onaj kome nije ni dato da zna. (Slučaj Hamleta Danca) Jer šta bismo danas uopšte sa tolikim saznajima?

Tek, ja nisam išla vozom u Lisabon, a film mi se desio nekoliko nedelja kasnije. Avion je poleteo u prve zrake dana, a stigli smo na zalazak.

                                                               
                                                            Noćni voz za Lisabon

 Amadeu: We leave something of ourselves behind when we leave a place. We stay there, even though we go away. And there are things in us that we can find again only by going back there. We travel to ourselves when we go to a place. Now we have covered the stretch of our lives, no matter how brief it may have been.

(...)

But by travelling to ourselves we must confront our own loneliness. And isn't it so everything we do is done out of fear of loneliness? Isn't that why we renounce all the things we will regret at the end of our lives?

A u Lisabonu je bilo proleće u novembru i ljudi su se voleli po pekara, kofi šopovima, kafićima, parkovima i ono okruglo drveće koje sam videla u Vatikanu ovde je na auto-putu šumno disalo „okean, okean” i svi smo znali da su talasi blizu, ali da ih odavde ne možemo videti jer je Težo ogromna i moćna reka, predvorje okeana.

Nikad ranije nisam videla toliko ljudi ujedinjenih oko jedne ideje – kako stvoriti Novi svet. I kako da taj svet bude po meri Čoveka. U kakofoniji glasova, misli, predloga, inovacija i investicija iznedrilo se ono zbog čega smo svi došli – kako biti bolji, ali ovog puta ne od drugih, nego od sebe. Ne sećam se da je negde tako jako pulsirala vera da se upravo tu, u sinergiji šerova, lajkova i networkinga stvara neki sadržaj veći od svakog pojedinca.

Nikad nisam pričala sa toliko različitih ljudi, često i na jezicima koje ne govorim, koji su želeli istu stvar i sporazumevali se brojevima, dijagramima, projekcijama stvarnim i željenim. Jezik matematike je univerzalan, on barem ne poznaje granice.

A Lisabon je bio dobar domaćin. Umeo  je da pokaže sva svoja lica, tvrđavu grada, muzej koji kao da dolazi iz 2037. godine i stare krovove Alfame.

Ali Lisabon se promenio. To više nije samo grad oronulih fasada i toplih ljudi na najzapadnijoj tački Evrope. Tek ponegde, kasno noću, u polusnu, dok umorni u snovima ponovo proživljavate uske ulice i polulude ostarele taksiste, možda ćete, ako imate lak san, čuti kako iz lokalnih kafana dopiru zvuci fada, te somotme melanholije koja izviruje iz stanovnika ovog grada tek posle ponoći. Možda ćete u njihovim pesmama naći odjek neke kolonijalne pustinje ili palate, učiniće vam se da u portugalskom žive neki španski glagoli kao što su „mira me”, ali to će trajati samo sekund ili kraće i vi ćete utonuti u san i ništa nećete razumeti. Ni tugu zbog svega što je prošlo i više ne biva, ni nemoć pred onim što dolazi. Veliki talasi pomaljaju se sa Kapo de Roka, najzapadnije tačke evropskog kontinenta.

Ovde rano svane jer je sunce bliže, a dan traje dugo čak i kad je zima. Lisabon čine danas mladi, obrazovani ljudi, koji pičuju svoje snove i znaju šta hoće. Ni turistima više nije teško da savladaju lisabonsku geografiju uz pomoć GPS-a. Čuje se tramvaj i gužve počinju. Veliki novac namenjen investicijama oslobođen je te nedelje u Portugalu. Treba krenuti na posao. Sledeći samit je zakazan za 365 dana. A znamo da je vreme iluzija, dok trepneš i kraj. I novi početak...

Beg u jezik

S vremena na vreme volim da pobegnem u jezik koji ne znam. Zaletim se i dok trepneš, ja sam sa druge strane nepravilnih glagola, vozim se kroz neki novi prostor sintakse (uvek sam rečenicu zamišljala kao prostor, sobu sa zatvorenim vratima koja otključava samo predikat jer glagol je car, on naređuje šta rečenica "radi", gde putuje i sa kim druguje), u hotelima gde prepoznajem neke ljude koji žive nemirnim duhom i putuju samo supersoničnim galaksijama svih (ne)mogućih svetova reči.
Onda zastanem i pokušavam da transkribujem sve poruke sa bilborda nekih novih reklama koje nas vode u bolje živote nego što je naš. Nekad se upecam na dizajn, češće na (s)misao ili zvuk reči, pa onda pronalazim analogije na maternjem dok pokošavam da odgonetnem šta je autora navelo da misli na taj način.
Glava ili pismo, bog novac ili bog otac, šta je (u) tom narodu danas, a gde prepoznajem delić onog što sam tokom studija o njima čitala. Možda još samo u muzici slova, u melodiji uličnih svirača jer njihova melodija je još uvek maternja koliko god da pevaju MTV hitove.

Pa žmurim na engleskom, francuskom ili italijanskom, portugalskom, simultano, u realnom vremenu, dok šetam gradom, između dva gutljaja. "Take a sip", kaže mi dečko za šankom i ja sam spremna da probam sve, da vodim dijalog, udomljavam kučiće na nepoznatim adresama, pronalazim mesta na mapama, skočim u pakao "Čovečjih usta" na kraju sveta ili da se posvađam sa Cigankom kad me odžepari.

Probudim se onda ko zna gde, u ko zna čijem životu, ali uvek pored istog čoveka, začudim se kako je dan umiven i kako svet eto živi i dok ja spavam.
Stvarno bih volela opet da putujem sa tobom.

I Wish I Could Go Travelling Again

Vodič za život

Disklejmer: Čitate novi "Vodič za život" na sopstvenu odgovornost. Nisam odgovorna za sve promene u glavi, srcu, egu, alteregu i ostalim sopstvima koje mogu da nastanu čitanjem novog broja. Pisan je za Sve koji su u Potrazi, koji LutajuKrozSve(s)ti svoje i tuđe, virtuelne i realne, Koji vole da se Prepoznaju u Odrazu tuđeg pogleda.

Novi broj govori o starenju, ostvarenju, osrećenjima, slobodnim padovima bez padobrana i sigurnosne mreže i suočavanja sa onim što smo u međuvremenu postali.
Najbolje se čita uz šolju kafe i japanske jabuke. Miriše na pečene bundeve,kestenje iz "Ranih jada" jer "s jeseni kad počnu vetrovi", crnu čokoladu i svežinu košave nad Beogradom. Jedino nije za one sa slabim srcem.

LISBON REVISITED (1926)

Ništa me ni za šta ne vezuje.

Želim pedeset stvari u isto vreme.

Čeznem, moren nekom halapljivom žudnjom

Za nečim što ne znam šta je –

Konačno za beskonačnim...

Nemirno spavam i u burnim snovima živim

Kao neko ko nemirno spava i u polusnu sanja.

Zatvorili su mi sva vrata zamišljena i neophodna.

Spustili zavese na sve pretpostavke koje bih mogao videti na ulici,

U sokaku koji sam pronašao ne postoji broj koji su mi dali,

Probudio sam se u istom životu u kojem sam i zaspao.

Čak su i vojske i mojih snova pretrpele poraz.

Čak su i moji snovi osećali da su lažni dok sam ih snivao.

Dojadio mi je čak i onaj život za kojim samo žudim – čak i taj život...

Shvatam samo na mahove,

Pišem u predasima umora;

I neka dosada od dosade izbacuje me na morski žal.

Ne znam kakva sudbina il budućnost predstoji mojoj teskobi bez kormila;

Ne znam koja ostrva nemogućeg Ujga iščekuju moj brodolom;

Ni koje će mi književne palme udeliti bar jedan stih.

Ne, ne znam ni to, ni ma šta drugo, ni ništa...

I u dubini mog duha, gde sanjam minule snove,

Na krajnjim obroncima duše gde prebiram po sećanju bez cilja

(A prošlost je tek prirodna magla od lažnih suza),

Na drumovima i kozjim stazama dalekih šuma

Gde sam umislio da prebiva moje biće,

Beže, obezglavljeni, poslednji ostaci

Konačne zablude,

Vojske iz mojih snova, nepostojeće, a već poražene,

Moje buduće kohorte u Bogu rasejane.

Ponovo te vidim,

Grade mog detinjstva, zlokobno izgubljeni...

Tužni i radosni grade, ponovo u tebi sanjam...

Ja? Al da li sam ja onaj isti što je nekad živeo ovde,

I vratio se, iznova krenuo ovamo, da se vrati.

I nastavio ovamo da se vraća?

Ili smo svi mi oni nekadašnji Ja koji sam ovde bio (ili bili)

Samo niska živih bisera poređanih na nit sećanja,

Samo niz snova o meni koje neko van mene sanja?

Ponovo te vidim,

Srcem sve daljim i daljim, i dušom sve manje mojom.

Ponovo te vidim – lisabon i Težo i sve –,

Ja, zaludni prolaznik u tebi i u sebi,

Stranac ovde kao i na svakom mestu,

Slučajni gost u životu i u duši,

Utvara koja tumara u odajam sećanja,

Gde miševi cijuču i škripe natrule daske,

U ukletom zamku neumitnog postojanja...

Ponovo te vidim,

Senku što promiče kroz senke, i blesne

Ne tren nekom sablasnom svetlošću, nepoznatom,

I klizi u noć kao što se gubi za lađom trag

Na vodi koja se više ne čuje...

Ponovo te vidim,

Ali, avaj, sebe više ne vidim.

Razbilo se čarobno ogledalo sa mojim likom uvek istim,

I u svakoj zloslutnoj krhotini vidim samo delić sebe –

Samo delić sebe i delić tebe!...

                                                        Fernando Pessoa

Misli globalno, živi lokalno

U poslednje vreme menjaju mi se navike. I to ne baš da sam ja tako uredila (ili barem ne na svesnom nivou, koliko ja znam), ali nešto se menja. Ne znam još da li je nabolje ili nagore, no... Priča kaže sledeće.

Iako bi ljudi rekli da sam ja veoma društvena osoba, koja brzo, lako i spontano ostvaruje kontakte sa drugima, oduvek sam volela da kupujem u hipermarketima. Pošto sam ceo život živela pored pijace, najviše od svega me je smaralo da kupujem tamo. Gužva, sretanje komšija, mamino stalno zvocanje da je na pijaci sve bolje, jeftinije, pouzdanije učinili su da zazirem od prodavaca, i uopšte, od tog mesta. Stalno sam mislila da će mi tamo uvek staviti više nego što želim da kupim ili će me prevejani seljaci na neki način oštetiti. Činilo mi se da si teti u hipermarketu ti samo jedan broj, da nju ne zanima kako, koliko kupuješ, čime plaćaš, da nema zavirivanja u kese i živote. 

Radi se o tome da sam ja izuzetno posvećena i profesionalna osoba, koja voli kad joj se obraćaju sa "vi", celi život vodim bitku protiv zagledanja u tuđe živote, iza tuđih kapija i svoje navike i strasti volim da ostavim po strani i samo za sebe. Na poslu,recimo, nikada nećete znati da meni "nije dan". Ja sam uvek jednako ljubazna, nasmejana i ljudi to vole. Sadržaj svojih torbi volim da zadržim za sebe. 

A onda sam se preselila u drugi deo grada. Ovde, gde trenutno živim, ispred moje zgrade postoji veliki broj piljara, malih prodavnica i pekara, u kojima rade moje komšije i ljudi sa Strele. Na početku me je to strašno nerviralo. Kao da sam se stalno branila od pogleda, od ljubaznog "dobar dan, komšinice, šta ćemo danas za ručak?" i i stalno sam mislila da recimo živim u Njujorku, a ne na Strelištu, to me mesar sigurno ne bi pitao. Uvek sam osećala neku dozu tenzije, glupog straha od procenjivanja i tako su nekako prošle tri godine. 

U međuvremenu, nešto se promenilo. Prvo sam upoznala Nađa, koji ima najbolje voće u kraju. I prati sve trendove zdrave ishrane. Soulfood, superfood, šta god  da poželiš, on će ti nabaviti. Za razumnu cenu, uz osmeh i bez mnogo pitanja. A onda sam pronašla u mlekarici jedan odličan sir, kakav nema na drugim mestima. Stari sjenički, pa još sa paprikom. Muž me voli najviše na svetu kad to kupim. A i kum u poslednje vreme. Uvek sam bila hladna prema tim radnicama, na distanci i bez mnogo priče. A onda sam se ismejala slatko kad sam shvatila da znaju moje navike. Naime, ja nikada ne uzimam plastične kese jer uvek ponesem svoju platnenu torbu. Ne samo zbog očuvanja životne sredine već i zato što posle ne znam gde bih sa tim kesama. U jednom trenutku sam shvatila da posle tri, četiri puta mojih "Hvala, ne treba kesa", žene mi ne pakuju robu u kesu nego u torbu. I to su one žene koje su kao vaše mame. Paze kako da vam natovare jaja da se ne polupaju, a kako sir da se ne ugnjavi. Pre neki dan ulazim ja u lokalnu parfimeriju i vidim kako se prodavačica udara rukom po čelu, kao da je nešto zaboravila. Nisam još ništa tražila, a ona mi već kaže da mleko za skidanje šminke oko očiju za osetljive oči, koje ja koristim, nije uspela da naruči i da sad nema. I vidim kako je ženi žao. Baš vidim kako joj je žao, pita me kako ću sad i da li mi hitno treba. A ne smem ni da pričam kako je pekarica mislila da sam singl i kako je pokušala da me spari sa gazdinim sinom, to je već ozbiljno smešno bilo. Ne znam kome je bilo neprijatnije i ko se više smejao.

Ovog leta saznala sam da mlekarica ide u Pefkohori, prvi put posle mnogo godina na more, na zasluženi odmor, "da dušu odmori", kako ona kaže. Ispričala sam joj kako smo tamo muž i ja išli na svoje prvo letovanje, objasnila joj gde da pojede profiterole za mene i poželela srećan put. Ne sumnjam da će mi sve detaljno ispričati kad se vrati dok mi meri pola kile sjeničkog sa paprikom. 

I ne smeta mi. Čak jedva čekam da čujem kakva je voda u Pefkohoriju ove godine. U svakom slučaju primetila sam da sve manje idem u hipermarkete (a nije da ih nema u kraju), a sve više sam tu, na izvoru priče. Kupujem sa osmehom. Ne proveravam rok trajanja. Imam više poverenja. Čujem i poneki dobar recept za ručak. I ne plašim se bliskosti. 

Vračar, mesto vrača i vraga

"(...) opaža, sav u čudu, da u njemu u isti čas govore dva različita glasa. Tada je bio oktobar, doba između Miholjdana i Svetog Luke kad su podneva još meka od zlatnog ozarenja, od paperja što lebdi, od crvenkastog lišća što se otpušta bez šušnja a kad su večeri sve duže, mraznije i tamnije, čak i pod ozvezdalim svodom.

Dok prvi oktobarski sumrak pada po gomilicama lišća u uglovima dvorišta a otac tone u težak muk, da se u sebi kida tačno po polovini: jedna se polovina sva odazivala ocu, obećavala poslušnost, druga je ostajala uz strica, spremna da uvreba svaki njegov pokret, pogodi izgovorene i neizgovorene reči, upije sjaj koji je lebdeo oko hadžije.

Radost koja ga je rasvetljavala mešala se sa tugom koja ga je smračivala i hadžija mu je pogledao pravo u srce. 

Gospodin Stefan Gavrilović je učio svog darovitog učenika kako se vidljivim označava ono što je nevidljivo, odnosno kojim se sve znacima sveto i večno objavljuje u svetovnom i prolaznom i kako se ti znaci mogu predstavljati.

Ruke Spasiteljeve, kako ih je Kračun naslikao, prelepe i nikad bezbrižne, dobre i opominjuće kad se pružaju pred zlom koje nailazi, smirene pred dubinama izdaje u čoveku, svetle u radosti Preobraženja i Uskrsnuća, govorile su dečaku o vrednosti tegoba u životu, o svetlosti i sjaju smrti.

Naime, posle smrti Nikole Neškovića mislio je da će očev glas u njemu oslabiti, ali nije bilo tako, naprotiv, sve se jače čuo. Dok je bio u životu i dok su bivali zajedno, malo je razgovarao sa ocem. Sad otkako je otac bio u smrti, razgovarao je mnogo.  Sa stricem je govorio sve manje iako ga je razumevao sve dublje. To njihovo razumevanje u ćutnji bilo se zgusnulo....

Bilo je to nemalo priznanje ako se setimo  da je u to doba reč moler, ne samo među prekosavskim srpskim življem, označavalo cenjeno zanimanje. Dobar moler, ili kako bi se danas reklo, sjajan slikar, smatran je kao vrsta izabranika, odabranog da živopisanjem svetih likova i prizora iz Jevanđelja prosvetljava duh naroda. Tako je, u stvari, naizgled okolišnim stazama, prvo jezikom likovnog kazivanja pa tek zatim jezikom pisane reči, misao prosvetiteljstva počela da osvaja Srbiju, pre Dositeja. Uz pomoć jednog molera koji će postati vojvoda.

Usvuđivao se da pomisli  da će mu možda biti dato da i on ostavi, na ikonama koje živopiše, svoj zapis o iskrama svetlosti u tminama kratkog čovekovog trajanja pod sjajem Nedremanog oka.

... o opasnom jazu između njega i onih koji su ga okruživali. Bela su i nerazgovetna zavejana prostranstva, tamna i nerazumna pustinja u njemu. Niotkuda nije dolazio nikakav glas ni odgovor.

... dok je bio mladić naučio je da je najteže pobediti sebe.

Moler je pojmio: njegova je greška bila u tome što, utonuo u patnju, posle Hadži-Ruvimove smrti, nije hteo i da je prihvati. Branio se od patnje koja je bila vid ljubavi, otrgao se od nje, zatočio je u svoje najdublje tamnice.Tako je sa patnjom odgurnuo i razumevanje i nežnost: za sve ove godine, dok je nadmoćno pobeđivao u Buni, vojvoda Moler je sve manje pripadao onima od kojih nastaju milosrdni Samarjani, a sve potpunije onima koji postaju divlji odmetnici.

Imao je mnogo da iskaže, da okaje, da ostavi trag.

Tema o nežnosti što pobeđuje surovost....

A dok je islikavao kupolu prvi put je shvatio da ume da slika tek sad, kad je spoznao zlo i u sebi. Da nije tako jasno ugledao sebe kao razbojnika da li bi tako duboko umeo da shvati dobrotu orobljenog putnika i nežnost milosrdnog Samarjanina? Tek je sad pojmio da sva trojica žive i u njemu i da je bitno koji će od njih, na kraju, ovladati. 

Ikonopisac je pojmio i to da Juda nikako nije izdao svog Učitelja samo zbog 30 srebrnjaka, izdao ga je, kako bi to možda učinio i jedan Jakov Nenadović ili jedan Mladen Milovanović, iz zavisti prema boljem, iz mržnje prema plemenitom, iz straha prema nedostižnom.

Vračar je polje na kome se, kako mu njegovo staro slovensko ime  kaže, sustiču vragi i vrači, čari i čini, kao što se i na Vračarskom bregu jednako prelamaju svetlosti i tmine iako je Breg ipak prostorija svetlosti.

Čim neko zaželi da mu se približi, starac uzmiče, a za njim ostaju, kažu, do prvih prozračnosti praskozorja, tragovi svetlosnog praha. "

"Vračar", Svetlana Velmar Janković

Sve naše vode

Nedavno sam čitala da naše telo čini 70 odsto vode. Pa je onda pisalo u novinama kojima verujem da nema potrebe da se nalivamo vodom i da je to trik marketinške industrije mineralnih voda koje su se u Americi pakovale sedamdesetih godina i da je tad nastala ona priča o čuvenih osam čaša vode dnevno. Saznala sam i to da se optimalni nivo vode u našem telu stalno zadržava na istom nivou jer je ljudski organizam toliko savršen da sve može sam. Samo ako imamo poverenja u njega. Što, naravno, ne znači da ne treba da pijemo vodu. Naprotiv.
Postoji i ona izreka da smo iz zemlje došli i da ćemo se u zemlju vratiti. To mi nekako ne pije vodu jer nismo došli iz zemlje nego iz vode. Koliko samo frazeologizama u našem jeziku ima o vodi i njenom uticaju, valjalo bi se pozabaviti tom temom. Zato što voda uvek nađe put. Pa je tako i u jeziku. Kad se setimo maminog stomaka, setimo se plivanja u beskrajnom okeanu ljubavne vode i rezultati nekih hiponoterapija pokazuju da su naša prva sećanja vezana za talase krvi, vode i majčine ljubavi.
Kad se osvrnemo na evoluciju, odšetaćemo do prvih organizama koji su živeli u vodi.
Što više mislim o tome, čini mi se da je i sam život jedna velika voda. Ponekad izgleda kao pučina, mirna i plava, u jutarnje praskozorje, tada osećamo da je sve dobro i blago prema nama. Nekad je mirna voda jezera, na kojoj se ogledaju veliki oblaci i povremeni odsjaji sunca. Plivamo i uživamo u strasti vrelog letnjeg podneva, ali u jezeru-ogledalu vidimo odbljesak oblaka-problema, strahova, pa zaveslamo bliže sredini jezera, gde je sunce svetlije i ne marimo za oblake jer znamo da imamo samo taj jedan dan ili jedan sat i uranjamo u jezero, u sebe, u dubinu trava, algi, rečnog mulja, ribica i ronimo na dah samo da preživimo.
Nekad je život okean nemogućnosti, čiji talasi nas nemilosrdno bacaju  u tunele od tropskog rastinja koje živi na dnu okeana, ajkula nam otkine parče kože, možda srca ili ruke, osakati nas za ceo život. Tad mislimo da nema izlaza, da ćemo zauvek ostati na mračnom dnu gde svetlost i život retko dopiru. Ili nikad. Neki tamo ostanu zauvek, proživljavaju isti film satkan od strahova, noćnih mora i suza koje se u vodi ne vide jer je i ona slana. Neki, oni najhrabriji, isplivaju pa shvate na možda tu negde postoji neki brod ili kopno i grade iznova i sebe i život i srce.
Nekad, najčešće, život je reka, ravničarska, spora i tiha, pokrivena žabokrečinama malograđanske sredine, koja u sebi krije duboka nezadovoljstva i želi da krene ka planinama, da pojuri ka vrhovima, ali ne može jer se uvek u mislima nađe neka brana koja joj ne da napred, pa životari u svom zelenilu u kom plivaju spretni, oni koji nisu gadljivi na mulj i izvesnost smrti, pa šićare i love u mutnom.
Najlepša voda je sveža planinska reka, puna brzaka, virova, kamenja, pa se na njoj pošteno izubijaš ako se plašiš da se pustiš. Ta reka živi od oblaka, kišnice, dubokih vrela i izvora koji nose mudrost zemlje i hladnoću planinskih vrhova i ne mari mnogo ako joj nisi dorastao. Naučiće te da je važno da znaš da plivaš i protiv struje, da splavariš i snalaziš se u situacijama kad ti se čini da je nemoguće zaobići kamen ili krivinu.

Nekad je voda poplava, cunami, emocija, provala oblaka osećanja, pa je skupljaš u korita, vedra, plastične posude, a ona, kao što svaka prava emocija uvek radi, pronalazi put da ponovo curi, sve dok se ne suočiš sa njom i ne popiješ čašu do kraja. Onda se povlači i ti se čudiš da je uopšte nekad tu bila. Eventualno ostavi trag - na plafonu, pločicama kupatila, na levom dlanu ili u levoj pretkomori srca.

I tako, tokom godina, naučiš da plivaš. Ili potoneš.

harvest moon experience

„Iako sam znao da će koncert početi baš ovako, iako sam gledao svaki postojeći lajv snimak ove pesme sa aktuelne turneje, kada sam začuo stihove „I was lying in a burned out basement / With the full moon in my eyes / I was hoping for replacement / When the sun burst thru the sky“ srce nije izdržalo i raspalo se u milijardu komadića. Sve ono što je bilo i ono što neće biti, sva ona mesta koja znam da neću videti, sve godine koje dolaze i za koje ne znam šta nose, sve nade koje su obrisane onom „pelikan“ gumicom, svi podrumi ovog sveta u kojima čamim i svi ti „replacement“ snovi od kojih je satkano moje bitisanje u ovoj rupčagi, smestili su se u tih nekoliko stihova. Cunami emocija koji sam osećao u tom trenutku bio je dovoljan da poplavi celu Austriju. 

(...)


Kada smo već kod aranžmana, novo ruho klasika „Only Love Can Break Your Heart“ takođe je verno originalnoj verziji. Iako je prošlo mnogo godina od kada sam prvi put čuo ovu pesmu, tokom kojih sam saznao da pored ljubavi postoji još par sitnica koje sa testerama i čekićima okupiraju srce, još uvek znam da ne postoji nijedan kardio hirurg koji može da ti pomogne kada te ljubav zaboli. Srećom, tu je Nil. Uvek je tu Nil.

(...)

Od svih albuma koje sam čuo u životu, a nije baš da ih nema, samo jedan bih odneo na pusto ostvro. To je „Harvest Moon“. Gotovo da ne postoji stvar koju sam radio prvi put u životu, a da taj album tih momenata nije bio u blizini. Sve ono što je radovalo, bolelo, svi oni ljudi koji dolaze i odlaze, svi oni puni meseci tokom letnjih moba u mojoj glavi, nalaze se između akorda ove ploče. Zbog toga, kada je počela pesma „Harvest Moon“, još jedan cunami mi je preplavio telo. Kuljalo je sve iz mene, u meni i oko mene. Nilov lik mi je postao malo zamagljen i srce je lupalo u ritmu pesme. I pored raznoraznih opstrukcija poslednjih godina, izgleda da je u meni ostalo još onih nevinih emocija. Sve one su „izašle u grad“ te subotnje večeri dok je Nil pevao „I wanna see you dance again“. Kažu da je katarza čišćenje od nečistoće. Ako je tako, posle živog izvođenja „Harvest Moon“ u Klamu, više nikad se neću isprljati. Mislio sam Bena Kita i njegovu slajd gitaru. Čuo sam je, iako ga nije bilo na bini. Sve je bilo kao iz bajke. Posebno zamak iznad, koji je sijao ispod večernjih sijalica. 


(...)

Ova poslednja me je raznela. Iako govori o događaju iz američke istorije, njen tekst se može preneti na toliko različitih životnih situacija. Između ostalog, zato je i velika. Taj stih „Think of me as the one you'd never figured“ samo Nil i ti znate šta tačno znače. I svako drugi kome je „Powderfinger“ biblija. Te svemirske solaže između strofa, ta Nilova spontana poezija na šest žica električne gitare, terala mi je telo na pokrete kojih nisam bio baš najsvesniji. Samo se nadam da nisam izgledao izgubljen kao oni religiozni frikovi sa juga Amerike kada „bog uđe“ u njihovo telo. Mada, i da jesam, koga briga. Imao sam osećaj kao da mi je ova pesma prišla, čvrsto me zagrlila i šapnula mi: „Sve možeš“. I još uvek imam isti osećaj, iako je od koncerta prošlo skoro dva dana.


(...)

Uostalom, ima nas raznih. Nekome život spašavaju pobede Zvezde, Partizana ili Novaka, nekome nova knjiga Paola Koelja, nekome nova ploča Rolling Stones, nekome sezona "Igre prestola", nekome samo on ili ona, a nekome koncert Nila Janga.

(...)

Kažu da muzika ne može da promeni svet, te da je to samo utopija. Nije da u tome nema istine, ali muzika svakako može da promeni nas. Lično prisustvovao nekoliko puta takvim događajima. Može da nas učini boljim, da najzad prestanemo da pravimo iste greške kao kompjuter koji baguje, da konačno presečemo tamo gde treba da se seče, da udahnemo vazduh punim plućima i da nam zapuši sve one rupe iz kojih curi. I to ne silikonom, nego cementom."


Autor: Vladimir Skocajic @B92