Miriše na tek procvetale lipe ispred moje zgrade, baš kao ispred moje kuće u drvoredu pravilnog oblika, posađenog za život koji nema nedoumica i seče se pod pravim uglom, dok smo mislili da je sve jednostavno i da će sve doći, bez da ponešto i ode.
Opet je rano leto i miriše na popijene kafe ujutru kad je dan još svež i neokaljan našim željama, dok slušamo muziku i pravimo planove kako će vikend izgledati, pretresamo vesti i skrolujemo kulturu.
Miriše i na nove početke kad se sreća množi deljenjem, na niske oblake i munje koje seku nebo ravnice kad god se vozimo. Porasteš kad savladaš strah od neuspeha, kad (sa)znaš da je moguće proširiti dušu do neslućenog horizonta, da je putovanje i ono na koje krećeš iznutra i da je jedino bitno neposustati jer život je težak, a glad je večna.
Miriše i na okrečeno, na lepak za tapete i na neotpakovane patike koje ti je kupio neko kome si ti sve.
Reči se potroše, a pokloni su večni jer nas podsećaju da je nekad neko mislio jednog proleća na nas više nego što smo mi mislili na sebe.
Opet je rano leto i miriše na popijene kafe ujutru kad je dan još svež i neokaljan našim željama, dok slušamo muziku i pravimo planove kako će vikend izgledati, pretresamo vesti i skrolujemo kulturu.
Miriše i na nove početke kad se sreća množi deljenjem, na niske oblake i munje koje seku nebo ravnice kad god se vozimo. Porasteš kad savladaš strah od neuspeha, kad (sa)znaš da je moguće proširiti dušu do neslućenog horizonta, da je putovanje i ono na koje krećeš iznutra i da je jedino bitno neposustati jer život je težak, a glad je večna.
Miriše i na okrečeno, na lepak za tapete i na neotpakovane patike koje ti je kupio neko kome si ti sve.
Reči se potroše, a pokloni su večni jer nas podsećaju da je nekad neko mislio jednog proleća na nas više nego što smo mi mislili na sebe.
No comments:
Post a Comment