Nedavno sam čitala da naše telo čini 70 odsto vode. Pa je onda pisalo u novinama kojima verujem da nema potrebe da se nalivamo vodom i da je to trik marketinške industrije mineralnih voda koje su se u Americi pakovale sedamdesetih godina i da je tad nastala ona priča o čuvenih osam čaša vode dnevno. Saznala sam i to da se optimalni nivo vode u našem telu stalno zadržava na istom nivou jer je ljudski organizam toliko savršen da sve može sam. Samo ako imamo poverenja u njega. Što, naravno, ne znači da ne treba da pijemo vodu. Naprotiv.
Postoji i ona izreka da smo iz zemlje došli i da ćemo se u zemlju vratiti. To mi nekako ne pije vodu jer nismo došli iz zemlje nego iz vode. Koliko samo frazeologizama u našem jeziku ima o vodi i njenom uticaju, valjalo bi se pozabaviti tom temom. Zato što voda uvek nađe put. Pa je tako i u jeziku. Kad se setimo maminog stomaka, setimo se plivanja u beskrajnom okeanu ljubavne vode i rezultati nekih hiponoterapija pokazuju da su naša prva sećanja vezana za talase krvi, vode i majčine ljubavi.
Kad se osvrnemo na evoluciju, odšetaćemo do prvih organizama koji su živeli u vodi.
Što više mislim o tome, čini mi se da je i sam život jedna velika voda. Ponekad izgleda kao pučina, mirna i plava, u jutarnje praskozorje, tada osećamo da je sve dobro i blago prema nama. Nekad je mirna voda jezera, na kojoj se ogledaju veliki oblaci i povremeni odsjaji sunca. Plivamo i uživamo u strasti vrelog letnjeg podneva, ali u jezeru-ogledalu vidimo odbljesak oblaka-problema, strahova, pa zaveslamo bliže sredini jezera, gde je sunce svetlije i ne marimo za oblake jer znamo da imamo samo taj jedan dan ili jedan sat i uranjamo u jezero, u sebe, u dubinu trava, algi, rečnog mulja, ribica i ronimo na dah samo da preživimo.
Nekad je život okean nemogućnosti, čiji talasi nas nemilosrdno bacaju u tunele od tropskog rastinja koje živi na dnu okeana, ajkula nam otkine parče kože, možda srca ili ruke, osakati nas za ceo život. Tad mislimo da nema izlaza, da ćemo zauvek ostati na mračnom dnu gde svetlost i život retko dopiru. Ili nikad. Neki tamo ostanu zauvek, proživljavaju isti film satkan od strahova, noćnih mora i suza koje se u vodi ne vide jer je i ona slana. Neki, oni najhrabriji, isplivaju pa shvate na možda tu negde postoji neki brod ili kopno i grade iznova i sebe i život i srce.
Nekad, najčešće, život je reka, ravničarska, spora i tiha, pokrivena žabokrečinama malograđanske sredine, koja u sebi krije duboka nezadovoljstva i želi da krene ka planinama, da pojuri ka vrhovima, ali ne može jer se uvek u mislima nađe neka brana koja joj ne da napred, pa životari u svom zelenilu u kom plivaju spretni, oni koji nisu gadljivi na mulj i izvesnost smrti, pa šićare i love u mutnom.
Najlepša voda je sveža planinska reka, puna brzaka, virova, kamenja, pa se na njoj pošteno izubijaš ako se plašiš da se pustiš. Ta reka živi od oblaka, kišnice, dubokih vrela i izvora koji nose mudrost zemlje i hladnoću planinskih vrhova i ne mari mnogo ako joj nisi dorastao. Naučiće te da je važno da znaš da plivaš i protiv struje, da splavariš i snalaziš se u situacijama kad ti se čini da je nemoguće zaobići kamen ili krivinu.
Nekad je voda poplava, cunami, emocija, provala oblaka osećanja, pa je skupljaš u korita, vedra, plastične posude, a ona, kao što svaka prava emocija uvek radi, pronalazi put da ponovo curi, sve dok se ne suočiš sa njom i ne popiješ čašu do kraja. Onda se povlači i ti se čudiš da je uopšte nekad tu bila. Eventualno ostavi trag - na plafonu, pločicama kupatila, na levom dlanu ili u levoj pretkomori srca.
I tako, tokom godina, naučiš da plivaš. Ili potoneš.
Postoji i ona izreka da smo iz zemlje došli i da ćemo se u zemlju vratiti. To mi nekako ne pije vodu jer nismo došli iz zemlje nego iz vode. Koliko samo frazeologizama u našem jeziku ima o vodi i njenom uticaju, valjalo bi se pozabaviti tom temom. Zato što voda uvek nađe put. Pa je tako i u jeziku. Kad se setimo maminog stomaka, setimo se plivanja u beskrajnom okeanu ljubavne vode i rezultati nekih hiponoterapija pokazuju da su naša prva sećanja vezana za talase krvi, vode i majčine ljubavi.
Kad se osvrnemo na evoluciju, odšetaćemo do prvih organizama koji su živeli u vodi.
Što više mislim o tome, čini mi se da je i sam život jedna velika voda. Ponekad izgleda kao pučina, mirna i plava, u jutarnje praskozorje, tada osećamo da je sve dobro i blago prema nama. Nekad je mirna voda jezera, na kojoj se ogledaju veliki oblaci i povremeni odsjaji sunca. Plivamo i uživamo u strasti vrelog letnjeg podneva, ali u jezeru-ogledalu vidimo odbljesak oblaka-problema, strahova, pa zaveslamo bliže sredini jezera, gde je sunce svetlije i ne marimo za oblake jer znamo da imamo samo taj jedan dan ili jedan sat i uranjamo u jezero, u sebe, u dubinu trava, algi, rečnog mulja, ribica i ronimo na dah samo da preživimo.
Nekad je život okean nemogućnosti, čiji talasi nas nemilosrdno bacaju u tunele od tropskog rastinja koje živi na dnu okeana, ajkula nam otkine parče kože, možda srca ili ruke, osakati nas za ceo život. Tad mislimo da nema izlaza, da ćemo zauvek ostati na mračnom dnu gde svetlost i život retko dopiru. Ili nikad. Neki tamo ostanu zauvek, proživljavaju isti film satkan od strahova, noćnih mora i suza koje se u vodi ne vide jer je i ona slana. Neki, oni najhrabriji, isplivaju pa shvate na možda tu negde postoji neki brod ili kopno i grade iznova i sebe i život i srce.
Nekad, najčešće, život je reka, ravničarska, spora i tiha, pokrivena žabokrečinama malograđanske sredine, koja u sebi krije duboka nezadovoljstva i želi da krene ka planinama, da pojuri ka vrhovima, ali ne može jer se uvek u mislima nađe neka brana koja joj ne da napred, pa životari u svom zelenilu u kom plivaju spretni, oni koji nisu gadljivi na mulj i izvesnost smrti, pa šićare i love u mutnom.
Najlepša voda je sveža planinska reka, puna brzaka, virova, kamenja, pa se na njoj pošteno izubijaš ako se plašiš da se pustiš. Ta reka živi od oblaka, kišnice, dubokih vrela i izvora koji nose mudrost zemlje i hladnoću planinskih vrhova i ne mari mnogo ako joj nisi dorastao. Naučiće te da je važno da znaš da plivaš i protiv struje, da splavariš i snalaziš se u situacijama kad ti se čini da je nemoguće zaobići kamen ili krivinu.
Nekad je voda poplava, cunami, emocija, provala oblaka osećanja, pa je skupljaš u korita, vedra, plastične posude, a ona, kao što svaka prava emocija uvek radi, pronalazi put da ponovo curi, sve dok se ne suočiš sa njom i ne popiješ čašu do kraja. Onda se povlači i ti se čudiš da je uopšte nekad tu bila. Eventualno ostavi trag - na plafonu, pločicama kupatila, na levom dlanu ili u levoj pretkomori srca.
I tako, tokom godina, naučiš da plivaš. Ili potoneš.
No comments:
Post a Comment