Noćni voz za Lisabon – talas koji dolazi

Često mi se u životu dese neki gradovi pa onda ne znam više da li sam ih sanjala budna ili dok sam spavala, napipavam tu želju (za koju nekad ne znam da li je uopšte želja ili pokušaj da se pobegne u nepoznato, u bezdan, u sebe) pa putujem svim raspoloživim prevoznim sredstvima ne bih li zavarala glad, žeđ i neku neodređenu tugu koju je neko nekad zvao velšmerc ili na portugalskom saudade. Ne pitajte me šta znači ta reč jer se neke reči ne prevode kako ne bi izgubile magiju. Nekad u prevodu možda nešto i dobiješ, ali šta je kilogram tuge naspram mogućnosti da ne sazna onaj kome nije ni dato da zna. (Slučaj Hamleta Danca) Jer šta bismo danas uopšte sa tolikim saznajima?

Tek, ja nisam išla vozom u Lisabon, a film mi se desio nekoliko nedelja kasnije. Avion je poleteo u prve zrake dana, a stigli smo na zalazak.

                                                               
                                                            Noćni voz za Lisabon

 Amadeu: We leave something of ourselves behind when we leave a place. We stay there, even though we go away. And there are things in us that we can find again only by going back there. We travel to ourselves when we go to a place. Now we have covered the stretch of our lives, no matter how brief it may have been.

(...)

But by travelling to ourselves we must confront our own loneliness. And isn't it so everything we do is done out of fear of loneliness? Isn't that why we renounce all the things we will regret at the end of our lives?

A u Lisabonu je bilo proleće u novembru i ljudi su se voleli po pekara, kofi šopovima, kafićima, parkovima i ono okruglo drveće koje sam videla u Vatikanu ovde je na auto-putu šumno disalo „okean, okean” i svi smo znali da su talasi blizu, ali da ih odavde ne možemo videti jer je Težo ogromna i moćna reka, predvorje okeana.

Nikad ranije nisam videla toliko ljudi ujedinjenih oko jedne ideje – kako stvoriti Novi svet. I kako da taj svet bude po meri Čoveka. U kakofoniji glasova, misli, predloga, inovacija i investicija iznedrilo se ono zbog čega smo svi došli – kako biti bolji, ali ovog puta ne od drugih, nego od sebe. Ne sećam se da je negde tako jako pulsirala vera da se upravo tu, u sinergiji šerova, lajkova i networkinga stvara neki sadržaj veći od svakog pojedinca.

Nikad nisam pričala sa toliko različitih ljudi, često i na jezicima koje ne govorim, koji su želeli istu stvar i sporazumevali se brojevima, dijagramima, projekcijama stvarnim i željenim. Jezik matematike je univerzalan, on barem ne poznaje granice.

A Lisabon je bio dobar domaćin. Umeo  je da pokaže sva svoja lica, tvrđavu grada, muzej koji kao da dolazi iz 2037. godine i stare krovove Alfame.

Ali Lisabon se promenio. To više nije samo grad oronulih fasada i toplih ljudi na najzapadnijoj tački Evrope. Tek ponegde, kasno noću, u polusnu, dok umorni u snovima ponovo proživljavate uske ulice i polulude ostarele taksiste, možda ćete, ako imate lak san, čuti kako iz lokalnih kafana dopiru zvuci fada, te somotme melanholije koja izviruje iz stanovnika ovog grada tek posle ponoći. Možda ćete u njihovim pesmama naći odjek neke kolonijalne pustinje ili palate, učiniće vam se da u portugalskom žive neki španski glagoli kao što su „mira me”, ali to će trajati samo sekund ili kraće i vi ćete utonuti u san i ništa nećete razumeti. Ni tugu zbog svega što je prošlo i više ne biva, ni nemoć pred onim što dolazi. Veliki talasi pomaljaju se sa Kapo de Roka, najzapadnije tačke evropskog kontinenta.

Ovde rano svane jer je sunce bliže, a dan traje dugo čak i kad je zima. Lisabon čine danas mladi, obrazovani ljudi, koji pičuju svoje snove i znaju šta hoće. Ni turistima više nije teško da savladaju lisabonsku geografiju uz pomoć GPS-a. Čuje se tramvaj i gužve počinju. Veliki novac namenjen investicijama oslobođen je te nedelje u Portugalu. Treba krenuti na posao. Sledeći samit je zakazan za 365 dana. A znamo da je vreme iluzija, dok trepneš i kraj. I novi početak...