"(...) opaža, sav u čudu, da u njemu u isti čas govore dva različita glasa. Tada je bio oktobar, doba između Miholjdana i Svetog Luke kad su podneva još meka od zlatnog ozarenja, od paperja što lebdi, od crvenkastog lišća što se otpušta bez šušnja a kad su večeri sve duže, mraznije i tamnije, čak i pod ozvezdalim svodom.
Dok prvi oktobarski sumrak pada po gomilicama lišća u uglovima dvorišta a otac tone u težak muk, da se u sebi kida tačno po polovini: jedna se polovina sva odazivala ocu, obećavala poslušnost, druga je ostajala uz strica, spremna da uvreba svaki njegov pokret, pogodi izgovorene i neizgovorene reči, upije sjaj koji je lebdeo oko hadžije.
Radost koja ga je rasvetljavala mešala se sa tugom koja ga je smračivala i hadžija mu je pogledao pravo u srce.
Gospodin Stefan Gavrilović je učio svog darovitog učenika kako se vidljivim označava ono što je nevidljivo, odnosno kojim se sve znacima sveto i večno objavljuje u svetovnom i prolaznom i kako se ti znaci mogu predstavljati.
Ruke Spasiteljeve, kako ih je Kračun naslikao, prelepe i nikad bezbrižne, dobre i opominjuće kad se pružaju pred zlom koje nailazi, smirene pred dubinama izdaje u čoveku, svetle u radosti Preobraženja i Uskrsnuća, govorile su dečaku o vrednosti tegoba u životu, o svetlosti i sjaju smrti.
Naime, posle smrti Nikole Neškovića mislio je da će očev glas u njemu oslabiti, ali nije bilo tako, naprotiv, sve se jače čuo. Dok je bio u životu i dok su bivali zajedno, malo je razgovarao sa ocem. Sad otkako je otac bio u smrti, razgovarao je mnogo. Sa stricem je govorio sve manje iako ga je razumevao sve dublje. To njihovo razumevanje u ćutnji bilo se zgusnulo....
Bilo je to nemalo priznanje ako se setimo da je u to doba reč moler, ne samo među prekosavskim srpskim življem, označavalo cenjeno zanimanje. Dobar moler, ili kako bi se danas reklo, sjajan slikar, smatran je kao vrsta izabranika, odabranog da živopisanjem svetih likova i prizora iz Jevanđelja prosvetljava duh naroda. Tako je, u stvari, naizgled okolišnim stazama, prvo jezikom likovnog kazivanja pa tek zatim jezikom pisane reči, misao prosvetiteljstva počela da osvaja Srbiju, pre Dositeja. Uz pomoć jednog molera koji će postati vojvoda.
Usvuđivao se da pomisli da će mu možda biti dato da i on ostavi, na ikonama koje živopiše, svoj zapis o iskrama svetlosti u tminama kratkog čovekovog trajanja pod sjajem Nedremanog oka.
... o opasnom jazu između njega i onih koji su ga okruživali. Bela su i nerazgovetna zavejana prostranstva, tamna i nerazumna pustinja u njemu. Niotkuda nije dolazio nikakav glas ni odgovor.
... dok je bio mladić naučio je da je najteže pobediti sebe.
Moler je pojmio: njegova je greška bila u tome što, utonuo u patnju, posle Hadži-Ruvimove smrti, nije hteo i da je prihvati. Branio se od patnje koja je bila vid ljubavi, otrgao se od nje, zatočio je u svoje najdublje tamnice.Tako je sa patnjom odgurnuo i razumevanje i nežnost: za sve ove godine, dok je nadmoćno pobeđivao u Buni, vojvoda Moler je sve manje pripadao onima od kojih nastaju milosrdni Samarjani, a sve potpunije onima koji postaju divlji odmetnici.
Imao je mnogo da iskaže, da okaje, da ostavi trag.
Tema o nežnosti što pobeđuje surovost....
A dok je islikavao kupolu prvi put je shvatio da ume da slika tek sad, kad je spoznao zlo i u sebi. Da nije tako jasno ugledao sebe kao razbojnika da li bi tako duboko umeo da shvati dobrotu orobljenog putnika i nežnost milosrdnog Samarjanina? Tek je sad pojmio da sva trojica žive i u njemu i da je bitno koji će od njih, na kraju, ovladati.
Ikonopisac je pojmio i to da Juda nikako nije izdao svog Učitelja samo zbog 30 srebrnjaka, izdao ga je, kako bi to možda učinio i jedan Jakov Nenadović ili jedan Mladen Milovanović, iz zavisti prema boljem, iz mržnje prema plemenitom, iz straha prema nedostižnom.
Vračar je polje na kome se, kako mu njegovo staro slovensko ime kaže, sustiču vragi i vrači, čari i čini, kao što se i na Vračarskom bregu jednako prelamaju svetlosti i tmine iako je Breg ipak prostorija svetlosti.
Čim neko zaželi da mu se približi, starac uzmiče, a za njim ostaju, kažu, do prvih prozračnosti praskozorja, tragovi svetlosnog praha. "
"Vračar", Svetlana Velmar Janković
No comments:
Post a Comment