Waiting game

U danima retrogradnih planeta film o odrastanju je kao flešbek, pogled u retrovizor.
Nameće se pitanje: Koliko slobode možeš da podneseš? I šta ćeš sa njom uraditi?

Nešto kao vraćanje tamnoj strani. Seksu u kojem se daješ tako da te boli. O vezama u kojima se samopovređuješ do granice bola. O prelasku granica, puštanju nekog u najmračnije delove sebe koje ni sam ne znaš samo da bi ostao. Zato što se prepoznaje samo u tuđim mrakovima. I sastaje se samo na mestima gde je muzika glasnija od misli. Neprospavane noći i zombi dani. Ljubomora kao dokaz ljubavi. Tehnologija kao praznina u komunikaciji. Kratki filmovi o usamljenosti na društvenim mrežama. Pogrešno umrežavanje i prava ljubav. Jebeš vezu ako se niste 30 puta obrisali sa Fejsa.
Šta smo sve spremni da uradimo da bismo bili voljeni? 
Love is a waiting game. Love is a losing game. 
Which level u are?

#Panama #2015# Cannes Festival #PAFF

For midsummer evenings

Recimo da si došao u Kopenhagen da tražiš navodno svog dedu, a došao si jer niko nikad nije pobegao od sebe, a prošlost je samo izgovor za naše današnje stanje. I recimo da se zaljubiš u nekog ko ima petnaest godina. Pa budeš mrgud. I ljutiš se na sebe i na nju i na najboljeg prijatelja. I na grad. I na sudbinu.

Obožavam filmove u kojima je glavni lik zapravo grad. A ovde Grad daje Mrgudu novu  šansu za nešto što je mislio da je prevaziđeno. Ljubav. I mesto gde se mora ulivaju. Leva i desna srčana pretkomora. Kardio na obali. Vampiri i vampirice u muzeju. Vožnja biciklom i esencija priče. Sličnost sa maskom u muzeju. Lica koja su stara koliko i civilizacija. Priča koja postoji koliko i zivot sam.

When the girl of your dreams is half your age, it's time to grow up. 

*

A onda nešto slično, a drugačije. Irska sa svim svojim zelenim lepotama, starim gostionicama, čvrstim akcentom i stavovima, kao i „staromodnim” stanovnicima. Ona hoće da zaprosi svog verenika 29. februara u Irskoj jer to je dan kada dame biraju, kako nalaže stari irski običaj. Pa je krenula preko sveta zbog jedne ljubavi, a otkrila je drugu. A ovaj drugi je oldfashioned guy, vlasnik gostionice, džentlmen na onaj način kao Hitklif kod Emili Bronte. Još jedan mrgud, sarkazam je njegova religija, ali sve je to fasada. Najsmešniji deo: pošto je potpuno neobavešten, on njen kofer „Luj Viton” tokom čitavog filma zove „Lui” i misli kako je ona pomalo ćaknuta jer je dala ime koferu.

Film je idealan za letnje večeri  u dvoje dok kroz prozor miriše lipa. Mrgude morate voleti. Kao pozadinski junak u ovom filmu se javlja priroda koja je sirova, surova, sarkasticna, nemilosrdna i lepa. Bas kao sto je i ljubav. 

Declan: Why don't you stop trying to control everything in the known universe. It's dinner. Have a little faith that it will all work out. 

Leap Year (2010)