Recimo da si došao
u Kopenhagen da tražiš navodno svog dedu, a došao si jer niko nikad nije
pobegao od sebe, a prošlost je samo izgovor za naše današnje stanje. I recimo
da se zaljubiš u nekog ko ima petnaest godina. Pa budeš mrgud. I ljutiš se na
sebe i na nju i na najboljeg prijatelja. I na grad. I na sudbinu.
Obožavam filmove
u kojima je glavni lik zapravo grad. A ovde Grad daje Mrgudu novu šansu za nešto što je mislio da je
prevaziđeno. Ljubav. I mesto gde se mora ulivaju. Leva i desna srčana
pretkomora. Kardio na obali. Vampiri i vampirice u muzeju. Vožnja biciklom i
esencija priče. Sličnost sa maskom u muzeju. Lica koja su stara koliko i
civilizacija. Priča koja postoji koliko i zivot sam.
*
A onda nešto
slično, a drugačije. Irska sa svim svojim zelenim lepotama, starim
gostionicama, čvrstim akcentom i stavovima, kao i „staromodnim” stanovnicima.
Ona hoće da zaprosi svog verenika 29. februara u Irskoj jer to je dan kada dame
biraju, kako nalaže stari irski običaj. Pa je krenula preko sveta zbog jedne
ljubavi, a otkrila je drugu. A ovaj drugi je oldfashioned guy, vlasnik
gostionice, džentlmen na onaj način kao Hitklif kod Emili Bronte. Još jedan
mrgud, sarkazam je njegova religija, ali sve je to fasada. Najsmešniji deo:
pošto je potpuno neobavešten, on njen kofer „Luj Viton” tokom čitavog filma zove
„Lui” i misli kako je ona pomalo ćaknuta jer je dala ime koferu.
Film je idealan
za letnje večeri u dvoje dok kroz prozor miriše lipa. Mrgude morate
voleti. Kao pozadinski junak u ovom filmu se javlja priroda koja je sirova, surova, sarkasticna, nemilosrdna i lepa. Bas kao sto je i ljubav.
Leap Year (2010)
No comments:
Post a Comment