Misli globalno, živi lokalno

U poslednje vreme menjaju mi se navike. I to ne baš da sam ja tako uredila (ili barem ne na svesnom nivou, koliko ja znam), ali nešto se menja. Ne znam još da li je nabolje ili nagore, no... Priča kaže sledeće.

Iako bi ljudi rekli da sam ja veoma društvena osoba, koja brzo, lako i spontano ostvaruje kontakte sa drugima, oduvek sam volela da kupujem u hipermarketima. Pošto sam ceo život živela pored pijace, najviše od svega me je smaralo da kupujem tamo. Gužva, sretanje komšija, mamino stalno zvocanje da je na pijaci sve bolje, jeftinije, pouzdanije učinili su da zazirem od prodavaca, i uopšte, od tog mesta. Stalno sam mislila da će mi tamo uvek staviti više nego što želim da kupim ili će me prevejani seljaci na neki način oštetiti. Činilo mi se da si teti u hipermarketu ti samo jedan broj, da nju ne zanima kako, koliko kupuješ, čime plaćaš, da nema zavirivanja u kese i živote. 

Radi se o tome da sam ja izuzetno posvećena i profesionalna osoba, koja voli kad joj se obraćaju sa "vi", celi život vodim bitku protiv zagledanja u tuđe živote, iza tuđih kapija i svoje navike i strasti volim da ostavim po strani i samo za sebe. Na poslu,recimo, nikada nećete znati da meni "nije dan". Ja sam uvek jednako ljubazna, nasmejana i ljudi to vole. Sadržaj svojih torbi volim da zadržim za sebe. 

A onda sam se preselila u drugi deo grada. Ovde, gde trenutno živim, ispred moje zgrade postoji veliki broj piljara, malih prodavnica i pekara, u kojima rade moje komšije i ljudi sa Strele. Na početku me je to strašno nerviralo. Kao da sam se stalno branila od pogleda, od ljubaznog "dobar dan, komšinice, šta ćemo danas za ručak?" i i stalno sam mislila da recimo živim u Njujorku, a ne na Strelištu, to me mesar sigurno ne bi pitao. Uvek sam osećala neku dozu tenzije, glupog straha od procenjivanja i tako su nekako prošle tri godine. 

U međuvremenu, nešto se promenilo. Prvo sam upoznala Nađa, koji ima najbolje voće u kraju. I prati sve trendove zdrave ishrane. Soulfood, superfood, šta god  da poželiš, on će ti nabaviti. Za razumnu cenu, uz osmeh i bez mnogo pitanja. A onda sam pronašla u mlekarici jedan odličan sir, kakav nema na drugim mestima. Stari sjenički, pa još sa paprikom. Muž me voli najviše na svetu kad to kupim. A i kum u poslednje vreme. Uvek sam bila hladna prema tim radnicama, na distanci i bez mnogo priče. A onda sam se ismejala slatko kad sam shvatila da znaju moje navike. Naime, ja nikada ne uzimam plastične kese jer uvek ponesem svoju platnenu torbu. Ne samo zbog očuvanja životne sredine već i zato što posle ne znam gde bih sa tim kesama. U jednom trenutku sam shvatila da posle tri, četiri puta mojih "Hvala, ne treba kesa", žene mi ne pakuju robu u kesu nego u torbu. I to su one žene koje su kao vaše mame. Paze kako da vam natovare jaja da se ne polupaju, a kako sir da se ne ugnjavi. Pre neki dan ulazim ja u lokalnu parfimeriju i vidim kako se prodavačica udara rukom po čelu, kao da je nešto zaboravila. Nisam još ništa tražila, a ona mi već kaže da mleko za skidanje šminke oko očiju za osetljive oči, koje ja koristim, nije uspela da naruči i da sad nema. I vidim kako je ženi žao. Baš vidim kako joj je žao, pita me kako ću sad i da li mi hitno treba. A ne smem ni da pričam kako je pekarica mislila da sam singl i kako je pokušala da me spari sa gazdinim sinom, to je već ozbiljno smešno bilo. Ne znam kome je bilo neprijatnije i ko se više smejao.

Ovog leta saznala sam da mlekarica ide u Pefkohori, prvi put posle mnogo godina na more, na zasluženi odmor, "da dušu odmori", kako ona kaže. Ispričala sam joj kako smo tamo muž i ja išli na svoje prvo letovanje, objasnila joj gde da pojede profiterole za mene i poželela srećan put. Ne sumnjam da će mi sve detaljno ispričati kad se vrati dok mi meri pola kile sjeničkog sa paprikom. 

I ne smeta mi. Čak jedva čekam da čujem kakva je voda u Pefkohoriju ove godine. U svakom slučaju primetila sam da sve manje idem u hipermarkete (a nije da ih nema u kraju), a sve više sam tu, na izvoru priče. Kupujem sa osmehom. Ne proveravam rok trajanja. Imam više poverenja. Čujem i poneki dobar recept za ručak. I ne plašim se bliskosti. 

Vračar, mesto vrača i vraga

"(...) opaža, sav u čudu, da u njemu u isti čas govore dva različita glasa. Tada je bio oktobar, doba između Miholjdana i Svetog Luke kad su podneva još meka od zlatnog ozarenja, od paperja što lebdi, od crvenkastog lišća što se otpušta bez šušnja a kad su večeri sve duže, mraznije i tamnije, čak i pod ozvezdalim svodom.

Dok prvi oktobarski sumrak pada po gomilicama lišća u uglovima dvorišta a otac tone u težak muk, da se u sebi kida tačno po polovini: jedna se polovina sva odazivala ocu, obećavala poslušnost, druga je ostajala uz strica, spremna da uvreba svaki njegov pokret, pogodi izgovorene i neizgovorene reči, upije sjaj koji je lebdeo oko hadžije.

Radost koja ga je rasvetljavala mešala se sa tugom koja ga je smračivala i hadžija mu je pogledao pravo u srce. 

Gospodin Stefan Gavrilović je učio svog darovitog učenika kako se vidljivim označava ono što je nevidljivo, odnosno kojim se sve znacima sveto i večno objavljuje u svetovnom i prolaznom i kako se ti znaci mogu predstavljati.

Ruke Spasiteljeve, kako ih je Kračun naslikao, prelepe i nikad bezbrižne, dobre i opominjuće kad se pružaju pred zlom koje nailazi, smirene pred dubinama izdaje u čoveku, svetle u radosti Preobraženja i Uskrsnuća, govorile su dečaku o vrednosti tegoba u životu, o svetlosti i sjaju smrti.

Naime, posle smrti Nikole Neškovića mislio je da će očev glas u njemu oslabiti, ali nije bilo tako, naprotiv, sve se jače čuo. Dok je bio u životu i dok su bivali zajedno, malo je razgovarao sa ocem. Sad otkako je otac bio u smrti, razgovarao je mnogo.  Sa stricem je govorio sve manje iako ga je razumevao sve dublje. To njihovo razumevanje u ćutnji bilo se zgusnulo....

Bilo je to nemalo priznanje ako se setimo  da je u to doba reč moler, ne samo među prekosavskim srpskim življem, označavalo cenjeno zanimanje. Dobar moler, ili kako bi se danas reklo, sjajan slikar, smatran je kao vrsta izabranika, odabranog da živopisanjem svetih likova i prizora iz Jevanđelja prosvetljava duh naroda. Tako je, u stvari, naizgled okolišnim stazama, prvo jezikom likovnog kazivanja pa tek zatim jezikom pisane reči, misao prosvetiteljstva počela da osvaja Srbiju, pre Dositeja. Uz pomoć jednog molera koji će postati vojvoda.

Usvuđivao se da pomisli  da će mu možda biti dato da i on ostavi, na ikonama koje živopiše, svoj zapis o iskrama svetlosti u tminama kratkog čovekovog trajanja pod sjajem Nedremanog oka.

... o opasnom jazu između njega i onih koji su ga okruživali. Bela su i nerazgovetna zavejana prostranstva, tamna i nerazumna pustinja u njemu. Niotkuda nije dolazio nikakav glas ni odgovor.

... dok je bio mladić naučio je da je najteže pobediti sebe.

Moler je pojmio: njegova je greška bila u tome što, utonuo u patnju, posle Hadži-Ruvimove smrti, nije hteo i da je prihvati. Branio se od patnje koja je bila vid ljubavi, otrgao se od nje, zatočio je u svoje najdublje tamnice.Tako je sa patnjom odgurnuo i razumevanje i nežnost: za sve ove godine, dok je nadmoćno pobeđivao u Buni, vojvoda Moler je sve manje pripadao onima od kojih nastaju milosrdni Samarjani, a sve potpunije onima koji postaju divlji odmetnici.

Imao je mnogo da iskaže, da okaje, da ostavi trag.

Tema o nežnosti što pobeđuje surovost....

A dok je islikavao kupolu prvi put je shvatio da ume da slika tek sad, kad je spoznao zlo i u sebi. Da nije tako jasno ugledao sebe kao razbojnika da li bi tako duboko umeo da shvati dobrotu orobljenog putnika i nežnost milosrdnog Samarjanina? Tek je sad pojmio da sva trojica žive i u njemu i da je bitno koji će od njih, na kraju, ovladati. 

Ikonopisac je pojmio i to da Juda nikako nije izdao svog Učitelja samo zbog 30 srebrnjaka, izdao ga je, kako bi to možda učinio i jedan Jakov Nenadović ili jedan Mladen Milovanović, iz zavisti prema boljem, iz mržnje prema plemenitom, iz straha prema nedostižnom.

Vračar je polje na kome se, kako mu njegovo staro slovensko ime  kaže, sustiču vragi i vrači, čari i čini, kao što se i na Vračarskom bregu jednako prelamaju svetlosti i tmine iako je Breg ipak prostorija svetlosti.

Čim neko zaželi da mu se približi, starac uzmiče, a za njim ostaju, kažu, do prvih prozračnosti praskozorja, tragovi svetlosnog praha. "

"Vračar", Svetlana Velmar Janković

Sve naše vode

Nedavno sam čitala da naše telo čini 70 odsto vode. Pa je onda pisalo u novinama kojima verujem da nema potrebe da se nalivamo vodom i da je to trik marketinške industrije mineralnih voda koje su se u Americi pakovale sedamdesetih godina i da je tad nastala ona priča o čuvenih osam čaša vode dnevno. Saznala sam i to da se optimalni nivo vode u našem telu stalno zadržava na istom nivou jer je ljudski organizam toliko savršen da sve može sam. Samo ako imamo poverenja u njega. Što, naravno, ne znači da ne treba da pijemo vodu. Naprotiv.
Postoji i ona izreka da smo iz zemlje došli i da ćemo se u zemlju vratiti. To mi nekako ne pije vodu jer nismo došli iz zemlje nego iz vode. Koliko samo frazeologizama u našem jeziku ima o vodi i njenom uticaju, valjalo bi se pozabaviti tom temom. Zato što voda uvek nađe put. Pa je tako i u jeziku. Kad se setimo maminog stomaka, setimo se plivanja u beskrajnom okeanu ljubavne vode i rezultati nekih hiponoterapija pokazuju da su naša prva sećanja vezana za talase krvi, vode i majčine ljubavi.
Kad se osvrnemo na evoluciju, odšetaćemo do prvih organizama koji su živeli u vodi.
Što više mislim o tome, čini mi se da je i sam život jedna velika voda. Ponekad izgleda kao pučina, mirna i plava, u jutarnje praskozorje, tada osećamo da je sve dobro i blago prema nama. Nekad je mirna voda jezera, na kojoj se ogledaju veliki oblaci i povremeni odsjaji sunca. Plivamo i uživamo u strasti vrelog letnjeg podneva, ali u jezeru-ogledalu vidimo odbljesak oblaka-problema, strahova, pa zaveslamo bliže sredini jezera, gde je sunce svetlije i ne marimo za oblake jer znamo da imamo samo taj jedan dan ili jedan sat i uranjamo u jezero, u sebe, u dubinu trava, algi, rečnog mulja, ribica i ronimo na dah samo da preživimo.
Nekad je život okean nemogućnosti, čiji talasi nas nemilosrdno bacaju  u tunele od tropskog rastinja koje živi na dnu okeana, ajkula nam otkine parče kože, možda srca ili ruke, osakati nas za ceo život. Tad mislimo da nema izlaza, da ćemo zauvek ostati na mračnom dnu gde svetlost i život retko dopiru. Ili nikad. Neki tamo ostanu zauvek, proživljavaju isti film satkan od strahova, noćnih mora i suza koje se u vodi ne vide jer je i ona slana. Neki, oni najhrabriji, isplivaju pa shvate na možda tu negde postoji neki brod ili kopno i grade iznova i sebe i život i srce.
Nekad, najčešće, život je reka, ravničarska, spora i tiha, pokrivena žabokrečinama malograđanske sredine, koja u sebi krije duboka nezadovoljstva i želi da krene ka planinama, da pojuri ka vrhovima, ali ne može jer se uvek u mislima nađe neka brana koja joj ne da napred, pa životari u svom zelenilu u kom plivaju spretni, oni koji nisu gadljivi na mulj i izvesnost smrti, pa šićare i love u mutnom.
Najlepša voda je sveža planinska reka, puna brzaka, virova, kamenja, pa se na njoj pošteno izubijaš ako se plašiš da se pustiš. Ta reka živi od oblaka, kišnice, dubokih vrela i izvora koji nose mudrost zemlje i hladnoću planinskih vrhova i ne mari mnogo ako joj nisi dorastao. Naučiće te da je važno da znaš da plivaš i protiv struje, da splavariš i snalaziš se u situacijama kad ti se čini da je nemoguće zaobići kamen ili krivinu.

Nekad je voda poplava, cunami, emocija, provala oblaka osećanja, pa je skupljaš u korita, vedra, plastične posude, a ona, kao što svaka prava emocija uvek radi, pronalazi put da ponovo curi, sve dok se ne suočiš sa njom i ne popiješ čašu do kraja. Onda se povlači i ti se čudiš da je uopšte nekad tu bila. Eventualno ostavi trag - na plafonu, pločicama kupatila, na levom dlanu ili u levoj pretkomori srca.

I tako, tokom godina, naučiš da plivaš. Ili potoneš.