U slobodnoj zoni realnosti

Baš kao što to često biva, ja nikad ne odem da kupim karte za Slobodnu zonu, ali uvek nekako ta karta dođe do mene i pronađe način da mi skrene pažnju na ono što je stvarno važno.

A ove godine to je definitivno sloboda govora. I još ona važnija – sloboda mišljenja. I izmišljanja: priča, filmova, događaja. Svaka sličnost sa stvarnošću je jezivo stvarna. Magično realna.  A tu su i ljudi sa svojim sitnim željama, maštanjima, potragama: nekad naporni, nekad duhoviti, dosadni smarači, Oni koji veruju ili samo oni koji ćoškare i žive od prodaje filmske umetnosti. 

Ili šta uradi umetnik kad mu zabrane da stvara? 

Snima stvarnost i montira je u jedan novi vrli, uzburkani svet. Možda u Teheranu ili Beogradu, sasvim je svejedno. 

Gledajte, da posle ne bude kasno. 

Trideset

"Kad je bio veoma mlad, želeo je da umre veoma rano, nije čak ni želeo da doživi trideset godina. Ali sad je želeo život. Tada su se u njegovoj glavi samo njihali interpunkcijski znaci sveta, ali sada su mu dolazile prve rečenice u kojima je svet nastupao. (...) Dugo nije znao ni u šta treba da veruje, pa čak ni da li je sramotno verovati u nešto. Sad je počeo da veruje samom sebi kad je nešto činio i govorio. Stekao je poverenje u samog sebe. (...)Uskoro ću napuniti trideset godina. Doći će taj dan, ali niko neće udariti u gong da to objavi. Ne, taj  dan neće doći, on je već došao, sadržan je u svim danima ove godine koju je sa velikom mukom proživeo. S nestrpljenjem misli na budućnost, na posao i želi da ubrzo izađe kroz donju kapiju.... Kažem ti, ustani i idi! Nije ti slomljena nijedna koščica. "

"Trideset", I. Bahman

Prodavnica snova

"Ne šalim se. Možda ste očekivali da ćete moći da platite novcem, ali treba da znate da nigde nećete moći da dobijete snove za novac. Morate platiti vremenom. Snovi koštaju vreme, neki vrlo mnogo vremena. Imamo jedan san, možda bih mogao da vam ga pokažem, za koji tražimo čitav život."

"Prodavnica snova", I. Bahman

iBeliEve

God is an astronaut.

Waiting game

U danima retrogradnih planeta film o odrastanju je kao flešbek, pogled u retrovizor.
Nameće se pitanje: Koliko slobode možeš da podneseš? I šta ćeš sa njom uraditi?

Nešto kao vraćanje tamnoj strani. Seksu u kojem se daješ tako da te boli. O vezama u kojima se samopovređuješ do granice bola. O prelasku granica, puštanju nekog u najmračnije delove sebe koje ni sam ne znaš samo da bi ostao. Zato što se prepoznaje samo u tuđim mrakovima. I sastaje se samo na mestima gde je muzika glasnija od misli. Neprospavane noći i zombi dani. Ljubomora kao dokaz ljubavi. Tehnologija kao praznina u komunikaciji. Kratki filmovi o usamljenosti na društvenim mrežama. Pogrešno umrežavanje i prava ljubav. Jebeš vezu ako se niste 30 puta obrisali sa Fejsa.
Šta smo sve spremni da uradimo da bismo bili voljeni? 
Love is a waiting game. Love is a losing game. 
Which level u are?

#Panama #2015# Cannes Festival #PAFF

Kao da se ništa nije dogodilo

2002. godina je, raspust je i leto je. Ja sedim u sobi u Oslobodjenja, kupila sam cd od Texasa, disk malo preskače jer nije original, kupila sam ga u Maksmagnusu, pored Popovića. spuštene su roletne i sunce šara po tapetama na kojima su bež cvetovi. Kada noću ne mogu da spavam, zamišljam da su cvetovi moja mandala.  Negde u to vreme je Texas izdao album sa najvećim hitovima: I don't want a lover, Inner smile, Put your arms around me....Zaljubljena sam u jednog dečka, a još više u život. U more i muziku. Cuz you make me feel wild, kao u pesmi. Te godine je u modi da nosiš crni kreon duboko preko kapaka i tone maskare na trepavicama. Lažem, nije u modi. Ja tako volim da nosim. A  ja sam demode, fashionfree. Mislim da sve mogu, ali da je život nepravedan i da me niko ne razume. Potencijalno verujem da razumem Ničea. Osim toga, potencijalno sam i arogantna i ego mi je kao Atlantik. Uveče izlazim na kej i dugo gledam u mrak lenjog Tamiša. Mislim kako se ne može iz ove kože, a ja bih se u isto vreme i zamenila sa prvim prolaznikom i bila ja i bila neko treći.

2015. godina je i ja sedim u polumračnoj sobi na Streli. Raspust je i leto je. U sobi je toplo i oseća se vrelina letnje dokolice. Pesma ide na VH1.  Sada znam da se tekst ne počinje godinom osim ako ne želiš baš to da istakneš. Znam i da je ego obmana i da ne razumem najbolje Ničea, ali da ga volim. Nemam tapete, samo beo zid na koji nesanica noću  projektuje sve emocije koje si preko dana gurao pod tepih. Sedim i slušam pesmu i čini mi se da je prošao treptaj oka ili manje. Kao da sam se probudila. Kao da se ništa nije dogodilo u tom treptaju. 

For midsummer evenings

Recimo da si došao u Kopenhagen da tražiš navodno svog dedu, a došao si jer niko nikad nije pobegao od sebe, a prošlost je samo izgovor za naše današnje stanje. I recimo da se zaljubiš u nekog ko ima petnaest godina. Pa budeš mrgud. I ljutiš se na sebe i na nju i na najboljeg prijatelja. I na grad. I na sudbinu.

Obožavam filmove u kojima je glavni lik zapravo grad. A ovde Grad daje Mrgudu novu  šansu za nešto što je mislio da je prevaziđeno. Ljubav. I mesto gde se mora ulivaju. Leva i desna srčana pretkomora. Kardio na obali. Vampiri i vampirice u muzeju. Vožnja biciklom i esencija priče. Sličnost sa maskom u muzeju. Lica koja su stara koliko i civilizacija. Priča koja postoji koliko i zivot sam.

When the girl of your dreams is half your age, it's time to grow up. 

*

A onda nešto slično, a drugačije. Irska sa svim svojim zelenim lepotama, starim gostionicama, čvrstim akcentom i stavovima, kao i „staromodnim” stanovnicima. Ona hoće da zaprosi svog verenika 29. februara u Irskoj jer to je dan kada dame biraju, kako nalaže stari irski običaj. Pa je krenula preko sveta zbog jedne ljubavi, a otkrila je drugu. A ovaj drugi je oldfashioned guy, vlasnik gostionice, džentlmen na onaj način kao Hitklif kod Emili Bronte. Još jedan mrgud, sarkazam je njegova religija, ali sve je to fasada. Najsmešniji deo: pošto je potpuno neobavešten, on njen kofer „Luj Viton” tokom čitavog filma zove „Lui” i misli kako je ona pomalo ćaknuta jer je dala ime koferu.

Film je idealan za letnje večeri  u dvoje dok kroz prozor miriše lipa. Mrgude morate voleti. Kao pozadinski junak u ovom filmu se javlja priroda koja je sirova, surova, sarkasticna, nemilosrdna i lepa. Bas kao sto je i ljubav. 

Declan: Why don't you stop trying to control everything in the known universe. It's dinner. Have a little faith that it will all work out. 

Leap Year (2010)

U slavu Rima

„Svi putevi vode u Rim.” Nameće se ova rečenica već godinama (vekovima?) svim svetskim putnicima, Onima koji tragaju, Avanturistima, mladencima, onima koji putuju zbog posla (jer je Rim definitivno i biznis grad) i onim razmaženim džet-set putnicima koji putuju iz dosade.

Busom, avionom ili vozom – kako god da stižete grad će vas dočekati mirisom mora koga nema. A sve će biti kao na moru. Red boja će se složiti pred putnikom-namernikom: tirkizno plava neba, bela – boja mermera koji je glačan vekovima vazduhom koji putuje sa juga, zelena, boja bujne vegetacije, trava, cvetanja, parkova koji grle grad. 

Ni u jednom gradu prošlost nije toliko živa, opipljiva i stvarna kao ovde. Na svim trgovima otkucava srce nekadašnjeg carstva i čini vas svesnim da sve prolazi, i dobro i loše. I da je dobro da je tako.Sagovornici vam mogu postati figure koje izviru iz fontana starih više vekova, a opet, možete u metrou upoznati ljude sa svih meridijana i uporednika. Neki su došli jednom u Rim pa zauvek ostali, neki su rođeni Rimljani, a neki su iz unutrašnjosti pa svakog petka putuju do stanice Termini, a onda pravac jug ili sever. 

Poseta hramovima je poseban doživljaj čak i za one koji ne veruju. Zbog svetlosti, osećaja pripadanja civilizaciji, pogleda koji vam nestaje negde između vrha kupole i početka nebeskih visina koja nude utehu da posle kraja postoji sigurno nešto, nešto što podseća na Pantenon ili katedralu Svetog Petra. 

U Rim se može ići na hodočašće velikim umetnicima i njihovim delima. Svuda se može osetiti magija pokreta četkice velikih slikara, smisao za detalj besmrtnih skulptora i modernih digital dizajnera. Svi oni ravnopravno „gospodare” ovim gradom i dopunjuju se kroz boje, oblike dajući mu jedan ton beskompromisnog umetničkog epicentra Evrope.

Progovoriti o duši grada znači upoznati njegove ulice, trgove, noćne šetače pored Tibra, pronaći mesto za izlaske i zalaske sunca, krovove i potkrovlja i videti Rim unutrašnjim pogledom istorije civilizacije i osetiti svevremenost u putovanju i postojanju. 

Filmovanje ovih dana

A romantic comedy about Love, Fate and other Delicacies.

Markus Lundl: Elle me permet d'être la meilleure version de moi même. (Sa njom se osećam kao najbolja verzija sebe.)


*

Samba – Ples sa životom u imigraciji
(od reditelja „The Intouchables”)

http://www.gaumont.fr/fr/film/Samba.html

*

Lov na losose u Jemenu

A visionary sheik believes his passion for the peaceful pastime of salmon fishing can enrich the lives of his people, and he dreams of bringing the sport to the not so fish-friendly desert. Willing to spare no expense, he instructs his representative to turn the dream into reality.

Sheikh Muhammed: To faith and fish.

Dr. Alfred Jones: And science.

Dr. Alfred Jones: I don't know anyone that goes to church anymore.

Harriet: I don't think I do.

Dr. Alfred Jones: On Sundays we go to Tesco's.

Šta je stvarno važno?

Recimo da se zoveš Nemanja, da imaš 13 godina i da ideš u šesto jedan....I onda se obučeš u Mesijev dres i totalno si Mesi. I nije ti važno da imaš mnogo para nego da budeš prvi. U školskom krosu, recimo. Pa trčiš svom snagom i pobediš. Pa budeš mnogo važan kad prođeš kroz cilj i ne osvrćeš se i pocrvene ti obrazi jer imaš svetao ten i jer ti se još uvek sve vidi na licu. I u očima. I u brcima koji se smeju iako se ti nećkaš i imaš stav "ma nije to ništa." Pa dođeš da se zagrliš sa profesorkom srpskog, ali joj prvo junački pružiš ruku i čekaš da te ona zagrli jer se stidiš što je tako mnogo voliš i što si prvi. Zato što nije lako biti prvi i nije lako biti šampion. Posle gledate druge drugare, a tebi je u ušima još huk vetra od trke i tesno ti je u grudima i patikama i na svetu. Pa skačeš i bodriš starije drugare. I navijaš da i drugi uspeju. Da se zajedno radujete. Počinje kiša, ali ti hoćeš da pokisneš. Zato što šta je prvi pljusak u odnosu na pobedu u krosu. Kiša se zaboravi, a pobeda ostaje. I sjaj u očima. I tamo neki zagrljaji.
 .....

Profesorka nije sigurna šta se desi kasnije. Kasnije nastaju ovakve pesme "Hladnog piva". Ali zato mi slušamo njihove pesme u šestom razredu i vaspitavamo se da nikad ne zaboravimo na huk, sjaj i male pobede. Zato što većih pobeda od ovakvih u životu nema.

...

MESSI 

"Moram te pitat jer te volim jako , nisam gej, ne bi te tako štapom 
Ali gdje si našo tu uštogljenu snašu, koja ne kuži zajebanciju našu

Hiperkorektan ko Josipović Ivo, naručuješ samo malo pivo 
Što duže te gledam više vjerujem, da to i nisi ti već neki alien

Koji ti ušo u bulju dok si buljio u nju 
I mic po mic sjebo centar za vic

Ona te dribla ko Messi 
Mašeš repom ko Lesi
Reci mi gdje smo tu mi

Moram te pitat jer te volim jako , nisam gej, ne bi te tako štapom 
Ali gdje si našo tu uštogljenu snašu, koja ne kuži zajebanciju našu

Kužim godine stisle, i snove pokisle, sve duge veze na kraju bezveze
Pa sada pod pritiskom okoline, koristiš prvo lice množine

Mi ćemo ovo, mi ćemo ono 
Mi planiramo, upravo biramo
Mi ćemo ovo, mi ćemo ono

Ona te dribla ko Messi 
Mašeš repom ko Lesi
Reci mi gdje smo tu mi."
Messi

Virtuelno stvarno

Sanjala sam noćas jednu drugaricu koju jedva poznajem. Videla sam je uživo jednom, a virtuelno se srećemo svakog dana. Dok je nisam upoznala, nisam verovala da postoji neko takav.Od čelika i perja. Od limuna, meda i pelina.U snu smo pile kafu.Ali sto nije bio sličan nijednom retro style blogu na koji obe odlepimo. Bio je običan, drveni.Neulepšan. Bez tufna i mašni. Sirovo braon i surovo tvrd. Baš kao i šolje. Duboke, zelene, sa nes kafom.I san je trajao celu noć. Kafa za noć. Razgovor za zauvek. Ne sećam se šta je pričala. Znam da je imala naočare.I znam da je rekla da treba da upišem doktorske studije.Nedovršene ambicije. Želja za samodokazivanjem.Želja da se ne odraste. Želja da se ostane večiti student. Ego, sujeta. Glad za više(m). To su mi asocijacije. I tako... možda je to zato što me asocira na jagode (njen rodni grad), na duhovno plavu, na srodnost sa nepoznatima koju sam negde u međuvremenu izgubila, na život u priči, na Pavićev intertekst i princezu Ateh, na neprihvatanje kompromisa u životu, na plivanje, na rečnike i reči, na jezik satkan od sopstvenih pravila i leksike koja samo nama zamaštanima znači. A san.. kao neko nepročitano pismo, nikad istipkan mejl u prstima, san kao odsustvo budnosti u ovom i bivanje u nekom drugom svetu. A možda moj san živi samo 20km od mene jer ko zna gde oko nas postoje svetovi.

Fric

„Čujem kako stavlja ruku u bravu i osmehujem se, sve se u meni osmehuje. Volela bih da Bog, u svom sećanju na mene, sačuva samo ovu moju sliku.

(...)

Taj uvod u dugi preludijum slavljenja sparivanja dve žudnje, posle koga će bezuslovno jedno od dva tela ostati usamljeno da se moli, a drugo postati nedostižni hram koji će otići zauvek. ”

Sanja Domazet, „Fric”