"Ako se ljudi ne utope-pitala je mala sirena-mogu li onda vechno da zhive? Zar ne umiru kao shto mi umiremo na morskom dnu?"
-"I oni umiru,dakako!"-uzvrati joj starica. "Oni su josh kracceg veka od nas.Mi zhivimo 300godina,a kad nas nestane pretvorimo se u morsku penu.Nemamo besmrtne dushe:kad umremo, nikad vishe ne uskrsnemo.Mi smo kao zelena trska:kad je jednom presechesh nikad se vishe ne zazeleni.A ljudi imaju dushu koja uvek zhivi i onda kad se telo u zemlju pretvorilo, ona se uzdizhe kroz vedrinu i zrak, sve do sjajnih zvezda. Kao shto mi sa dna morskog ulazimo i gledamo ljudske zemlje, tako se njihove dushe uzdizhu u nepoznate,divne svetove koje mi neccemo videti."
"A zashto i mi nismo dobili besmrtne dushe?"-upita mala sirena snuzhdeno. "Dala bih sve svoje stotine godina koje imam da zhivim da samo jedan jedini dan budem chovek pa da onda dobijem mesto u nebeskom svetu."
-"Na to ne treba ni da mislish!" -reche joj starica.- "Nama je mnogo bolje pa se oseccamo mnogo srecnijim nego shto su ljudi tamo gore."
-"Zar bash nishta ne mogu uchiniti da bih stekla besmrtnu dushu?"
-"Nishta!-odgovori starica.-osim ako te neki chovek ne zavoli tako da mu budesh vishe i od oca i od majke, da mu sve misli budu tebi posveccene, da mu svestenik desnicu polozi u tvoju u znak vernosti za sve veke....da, tada bi njegova dusha preshla u tvoje telo, pa bi i ti postala uchesnik u ljudskoj srecci i blazhenstvu.On bi ti udahnuo dushu,a ipak svoju ne bi izgubio...."
znala je da je to poslednje veche, da poslednji put gleda onog radi koga je ostavila svoj rod i dom, zhrtvovala svoj glas i svakog dana podnosila neizmerne muke,a da on nije o tome ni slutio. Beshe to njena poslednja noc, poslednji put udishe vazduh koji i on udishe, poslednji put gleda duboko more i zvezdano nebo. Cheka je vechita noc bez misli i bez snova jer ona nema dushe, nije je mogla stecci........"
iz Andersenove bajke "Mala sirena".
-"I oni umiru,dakako!"-uzvrati joj starica. "Oni su josh kracceg veka od nas.Mi zhivimo 300godina,a kad nas nestane pretvorimo se u morsku penu.Nemamo besmrtne dushe:kad umremo, nikad vishe ne uskrsnemo.Mi smo kao zelena trska:kad je jednom presechesh nikad se vishe ne zazeleni.A ljudi imaju dushu koja uvek zhivi i onda kad se telo u zemlju pretvorilo, ona se uzdizhe kroz vedrinu i zrak, sve do sjajnih zvezda. Kao shto mi sa dna morskog ulazimo i gledamo ljudske zemlje, tako se njihove dushe uzdizhu u nepoznate,divne svetove koje mi neccemo videti."
"A zashto i mi nismo dobili besmrtne dushe?"-upita mala sirena snuzhdeno. "Dala bih sve svoje stotine godina koje imam da zhivim da samo jedan jedini dan budem chovek pa da onda dobijem mesto u nebeskom svetu."
-"Na to ne treba ni da mislish!" -reche joj starica.- "Nama je mnogo bolje pa se oseccamo mnogo srecnijim nego shto su ljudi tamo gore."
-"Zar bash nishta ne mogu uchiniti da bih stekla besmrtnu dushu?"
-"Nishta!-odgovori starica.-osim ako te neki chovek ne zavoli tako da mu budesh vishe i od oca i od majke, da mu sve misli budu tebi posveccene, da mu svestenik desnicu polozi u tvoju u znak vernosti za sve veke....da, tada bi njegova dusha preshla u tvoje telo, pa bi i ti postala uchesnik u ljudskoj srecci i blazhenstvu.On bi ti udahnuo dushu,a ipak svoju ne bi izgubio...."
znala je da je to poslednje veche, da poslednji put gleda onog radi koga je ostavila svoj rod i dom, zhrtvovala svoj glas i svakog dana podnosila neizmerne muke,a da on nije o tome ni slutio. Beshe to njena poslednja noc, poslednji put udishe vazduh koji i on udishe, poslednji put gleda duboko more i zvezdano nebo. Cheka je vechita noc bez misli i bez snova jer ona nema dushe, nije je mogla stecci........"
iz Andersenove bajke "Mala sirena".
No comments:
Post a Comment