аутентично и никако другачије

НАД ГРОБОМ

ПЕСНИКА НОВИЦЕ ТАДИЋА

Опраштамо се од једног од најбољих међу нама, на

гробљу на крају града, на крају свијета, на мјесту симболичног

имена, на Бежанији, и то Новој. Свјежа хумка на Новом бежа-

нијском гробљу, под сјенком Незнани, то је оно што теби и

твојој поезији приличи, Новице Тадићу, а не Алеја заслужних

грађана и привиди пролазне славе. Далеко од завичаја и Црне

Горе, које си носио као муку, као своју потајну болест, као

ужас који те разарао изнутра и са којим се нијеси могао ни

хтио помирити. Нећу тамо – и крај, говорио си ми кад сам те

молио да твоје стихове говори Небојша Дугалић у порти Пив-

ског манастира, да направимо научни скуп о твојој поезији. Не

могу, говорио си као кад се браниш од залогаја који не може

да прими твој напаћени организам, не могу кад се тамо деси

сваки дан по једна издаја. Стид ме пасји уби од себе и од дру-

гога. А ти си имао људског стида за све нас отуда. Ово је мјес-

то за тебе, Новице – Ново бежанијско гробље. Ни Земун, ни

Београд, ни Црна Гора. А ипак „смрт у столици“.

Како говорити о теби, напаћеном, измученом, а до јуче

живим моштима које су ходале, а да не личиш на неко птицо-

лико чудовиште из твоје поезије које крешти над великим

мртвим пјесником? Како не покварити твој аутентични, језиво

поштени, поезији предани аскетски живот, без компромиса,

без узмака, па шта кошта – да кошта. Плаћаш главом цијену

коју си сам поставио и коју те нико и ништа не може снизити,

велики и драги мој мучениче. Нико теби није могао помоћи,

ни најближи, ни најмоћнији, јер ти никакву помоћ нијеси

могао прихватити. „Јес, па да сјутра скочи на нос и мени и

мом помоћнику“, говорио си. Живјети аутентично, макар то

било на ивици живота, па макар то било „осамљивање и укла-

њање од свијета“, па макар то било неприлагођено никоме

ничему, ненормално до изузетности, али аутентично живјети,

по своме. Многи би то хтио кад би то било ласно. А ти си хтио

и могао, и клањам ти се за то до дна твога отвореног гроба. Ти

си то много љепше казао:

„Живети, аутентично живети. Из аутентичног живота

искрсавају оригиналне идеје и мисливодиље кроз живот и

уметност. Ако си песник и ћифта, ниси ни једно ни друго како

ваља. Можда је то онда твоја срећа, која је гора од несреће.

Изложеност свему и свачему, отвореност егзистенције, доносе

нам луцидне тренутке и увиде које не могу имати „нормални

људи“. Нормалан човек је корњача у оклопу, стегнут са свих

страна, тром и јалов.“

И зато нијеси био „нормалан човек“, стегнута корњача

у оклопу, јер нијеси био ни тром ни јалов. Био си наднормалан

и надлуцидан, тежак и драг. Нијеси хтио да будеш гротескно

страшило, „савремени узнемирени човек“:

„Савремени узнемирени човек нема времена ни за

молитву и добре помисли, а како би тек имао за поезију. Он,

јутром, прелази улицу, жури, трчи на посао и са посла, хука га

носи и испуњава. Брзина и бука – само то, по цео дан. А код

куће га, навече, чека змајевита жена, сваке злобе барјактар.

Жена или празнина. А сутрадан, опет исто. Нема починка

веселнику, јер жури у Европу. Жури у Европу, у Европу, а већ

га је стигла Америка. Још му треба поезија, па да пресвисне.“

Ти у такво нормално јато нијеси хтио, па ко хоће и

може с тобом – нека изволи. Ти си негдје у даљини видио све

самљег Момчила Настасијевића, плашећи се да једнога дана

не изгубиш способност за сузу и за осјећање:

„Све самљи… Тако је почео своју песму „Госпи“ обо-

жени песник Момчило Настасијевић. Изванредан почетак

песме, можда најбољи почетни стих у српској поезији. А онда,

у осами, обраћање драгој у покоју, вољеној жени која је дале-

ко, у рајским насељима… Коме ћу се, пак, ја обратити, у уса-

мљености, кад се све утиша, и док све буде чекало да прогово-

рим?… Можда ћу само заплакати у тишини, немоћан за било

какво осећање…“

Све самљи, све наднормалнији, гледао си како твоја

„Огњена кокош“ постаје дио наше огњене стварности у про-

љеће 1999. године. Требало јој је петнаест година да снесе

своје Огњено јаје оплемењено осиромашеним уранијумом:

„То су оне песме које се, изгледа, саме напишу, јер

настају из опсесије, из подсвесног и недокучивог. У време

бомбардовања видео сам многе ватрене кугле, и једног дана

рекох, ни сам не знам коме: „Ено, Огњена Кокош је снела

Огњено Јаје, одмах изнад Земуна, према Батајници“. И пре-

плакао сам тај дан, кријући сузе.“

Ти си, Новице, на свеприсутно зло, на свакодневну

апокалипсу, одговарао писањем поезије исцијеђене из мрака

краја вијека и наше новије историје и патње, из свакодневних

страхова. Ти си сакупљао поезију као мајке наше кишницу,

испод стрехе, али страха – стрехе. И цијенио си српску поезију

што је свједочила о нечем потресном и болном:

„Ми, српски песници, нашли смо се, у последњим

годинама, у самом центру општесветског зла. Отуда потиче и

величина савремене српске поезије. И осредња збирка неког

српског песника, сведочи о нечем потресном, болном. То је

предност коју смо сви ми имали, а нисмо је тражили.“

Ти си се, Новице, посљедње двије деценије све више

приближавао Богу и пјесми као молитви. Можда си то чинио

све вријеме, јер, ево, читам и преписујем твоје реченице:

„А најискренију молитву упућује покајник и грешник.“

„Апостол Павле је рекао: Молите се непрестано. Ја,

откад знам за себе, као да непрестано плачем. Можда је мој

непрестани плач моја непрестана молитва.“

Јесте, и биће, драги мој Новице, јер како ти рече: „У

свакој невољи има прозрака који нас опомињу и изводе на

прави пут.“ Тај пут никако није у некој идеолошкој нади. Ти

си то бриљантно формулисао:

„Идеолошке наде су крваве магле над народима. Кроз

патњу се стиже до очишћења и вере.“

Твоје пјесме и молитве писане су са дна душе и спајају

пакао и небо. Зато им се вјерује.

Не знам савременог пјесника веће скрушености и

скромности. Шта би чинили други да им се на енглеском јези-

ку, у Америци, појаве двије књиге поезије? У да им је прево-

дилац Чарлс Симић? А Новица – ни прстом. Нека свак ради

свој посао.

Одавно се он спремао за овај тренутак; одавно га је

очекивао. Мртав и прије своје смрти – тај монашки, светосав-

ски мотив провлачи се кроз његову поезију и разговоре о пое-

зији.

Збогом, драги Новице, и нека ти је лака ова бежанијска

земља. Довиђења на неком новобежанијском гробљу. Јер сва

су наша гробља – новобежанијска.

29. јануара 2011. године, на Часне Вериге

Jован Делић