Okrnjene svetlosti nad Dunavom

„Nije je razaralo nešto nepoznato, sa strane, razaralo ju je nešto poznato, u njemu. Imao je utisak da je varao samog sebe jer je sve vreme odbijao da shvati da će to Zdanje ostati svedočanstvo o njegovoj moći. Kad su skele skinute, moć je postala očigledna. (...) To je bilo ono što nije želeo. Ako je od ičeg, u životu, zazirao, onda je zazirao od nadmoći kao oblika čiste laži. (...) Ali on je postajao sve manje zadovoljan sobom ne zbog toga što je mnogo radio, a malo sticao, nego što je slutio da mu se život još ne otvara na pravi način. Uzaman što se o njegovoj vrednoći i sposobnosti pričaju bajke kad on ni jedno ni drugo ne koristi kako valjda. On može više, samo kako? Neki mu je ključić za stvarnost, skriven duboko u njemu, još nedostajao. Ponekad je čeprkao po sebi, ali uzalud. To je bila veština kojoj se tek imao da uči.

(...)
A nad tom četvrti koju su nazivali i Dort-jol, pod svetlim nebom, dizala se, između jablanova, gromadna razvalina. Iskošena prema prostranstvima nad Dunavom, videla se kao očerupani komad mraka.

„... jer su veće, izgleda, one opasnosti u njemu no one van njega. (...) Praiskonski mrakovi vršljali su, dakle, i u njemu, kako su hteli. ”



„Po lepoti njegovih srazmera odjednom je prepoznao da je, u temelj tog zdanja, svakako zato da bi što duže opstajalo u vremenu, kao žrtvu, ugradio onog sebe do kojeg mu je najviše stalo, sebe koji je, kroz ceo svoj vek, odbijao da prizna kako u moći ima ponekad, može da bude, i nešto dobrote. ”

~ Ulica Kapetan Mišina

--

„Svi su je smatrali jakom, a samo je ona pamtila slabost koju nosi u sebi.”

„Tama je postala jednostavna, i zvezde i one praznine i Ljubica je, pročišćena u svojoj unutrašnjoj rasvetljenosti, razumela da voli. Počelo je da sviće, a ona je bosa prešla preko tla: zemlja je bila sva hladna i sva dobra. Pokretna kao pramen vazduha, Ljubica se primicala svetlostima istoka koje su je, izgleda, čekale.

(...)

Miloš je dodirivao tu ženu koja je bila šćućurena uz njega, ali ništa nije prima ood nje. Svetlosni treptaj je uzmicao, ali ne natrag ka njoj, nego negde pored, u provaliju. 

(...)

„... Uveravala je sebe da mora postojati dublja pravda koja ipak neće dozvoliti da jednima bude dato samo stradanje, a drugima samo zadovoljstvo. ”


„Nije znala za umor, samo za dužnost.Ako je od drugih zahtevala mnogo, sama je uvek davala više. Ako je prema drugima bivala stroga, prema sebi je bila najstroža. ”

„Nije se kajala što je ubila Petriju, kajala se što je zaboravila na dete u sebi.”

„Sve ispaštanje je do sada bilo ništa, ono najteže tek ima da dođe. Ugledala je, u taj mah, u nebesima svetlosni bezdan i saznala da milosti nema, ni oproštaja, da će je stići sve i dokraja.  (...) Dvadeset i šest dana kasnije kneginja nije plakala. ”

(...)

„Ali tama oko njih, sve gušća, oduzima im volju. Uostalom, i Pesnik i Kneginja znaju da, u vremenu, pitanja uglavnom ostaju bez odgovora, a da, van vremena, ne postoje.”

~Ulica Zmaj Jovina

---
„I šta je u stvari najveća izdaja?”

„...a to je značilo da veliko koje ima zamenjuje za najveće koje nema.”


~ Ulica Dobračina

iz knjige „Dorćol” Svetlane Velmar Janković