otvoreno pismo

"Jutro je osvanulo u Beogradu. Popodne, drugari, Sava...a iza mene kilometri.

Promenila sam se. Neke stvari me manje dotiču. Neki ljudi me ne dotiču uopšte. Nemam više želju da se nađem svakom i spasem ceo svet. Drugačije trošim svoje vreme. Pročitala sam tri knjige na moru. Mentalno sam ostala na nogama. Srećko je bio srećan što sam se vratila. Postao je maza. Nema tih para na svetu koje bi mogle da plate buđenje ujutru, češkanje i rastezanje. Bezuslovna privrženost i ljubav od živog stvora koji nije čovek. Bar ne ume da se pretvara. Neki prijatelji su nestali. Godinama su dolazili u moj prostor kao u svoj, pričali svoje „probleme“, kritikovali moj život i smatrali ga ovakvim ili onakvim, bavili se sobom, dolazili kod mene da bi se bavili sobom i da bi se neko bavio njima... onda su odjednom nestali jer je „sa mnom počelo nešto da se dešava i postala sam negativna“. Nemam emociju prema tome, to je valjda ono najgore – kada neko ne može da vas povredi, znači da je izgubio sve kredite kod vas, kad vam je svejedno, znači da je precrtan. Takvih je nekoliko i moj život je lakši za toliko. Prijateljstvo postoji samo ako se zaliva. Ako ga zaliva uvek ista strana, u nekom trenutku se umori, spusti kanticu na zemlju i prijateljstvo uvene. Svaki put je onaj koji nikad nije zalivao, ubeđen da je baš on dao sve od sebe...to je zato što je samo sebe i slušao, samo sebe video, sve radio samo zbog sebe. Negde napolju postoje i drugi ljudi. Ima toliko stvari o kojima ne znam ništa i to ne smem da zaboravim. Želim da naučim svašta, želim da vidim još puno toga. Još neka ostrva, hladna i topla... Ima toliko toga. Za početak sam konkurisala za nekoliko izložbi za sledeću godinu. Neka upali bar jedna, biće super ;)"

 preuzeto sa sa shtikla.blogspot.com