Često noću fotografišem svoju podsvest.Svitanja mi donose crno-bele fotografije na kojima vidim pepeo sagorelog vulkana i nekoliko ugaraka koji se kotrljaju niz liticu. Vidim račvasti put i na njemu tetovirano kamenje. Znam da su to novčići koje sam godinama bacala u fontanu u svim gradovima kroz koje sam prolazila.
Na mnogim fotografijama su talasi(ili je to jedan isti talas koji menja oblik?)
Neke ne uspem da razvijem. Na njima su moji mrakovi.Njih tumačim kao veliko "ništa". Negde vidim ljude bez lica. To su oni koje ću tek upoznati.Neki od njih su možda savremenici moje duše ili delovi biljaka koje sam nekad negde posadila.
Jedino već dugo na tim fotografijama nema onih koje sam davno poznavala. To je zato što mi duguju mnogo. Ima u tome nečeg neutešno smrtnog. Valjda ih zato ne sanjam.
No comments:
Post a Comment