naposletku

NIKOLA: Rani mraz?
VASA: Eto vidiš da ne vredi, pozaboravljao si i ono malo ratarskog što si znao.
VASA: Rani mraz, moj prijatelju... padne tako po mladim voćkama... po tek niklom žitu... nežno kao čipkani veo... u snu... da ni ne primetiš... i odredi im sudbinu... da cvetaju a ne rode... uvenu... ili da ponesu kao nikad, ako mu se odupru... nekom pelen nekom struk bosilja, nekog kazni, nekog blagosilja, kazu stari paori...
NIKOLA: Vaso... jesi li je video ikad?
VASA: Ne... njega sam sreo jednom na trkama u Siofoku vratili su se čim je proglašena Jugoslavija, na imanje Nadj-Mandićevih negde pokraj Kesthelja... ćerka im je prava lepotica, imaju još dva dečaka. Zdravi su, reče mi, sretni, veseli,... On je nekakav županijski načelnik, ona malo podučava francuski... Ali ne... video je nisam.

NIKOLA: Vaka ...pa i ti si je voleo priznaj...
VASA: hej?... otkud sad to?... brdo peska iscurilo je od tad iz peščanih satova... ne teraj da se pentram na tu planinu ovako mator.
VASA: vidi ...u nekog se zaljubiš, ali ne dospeš da ga voliš... posebno kad si mlad.
NIKOLA: zaljubiš se... ali ga ne voliš? Zar to nije isto?

VASA: ne znam... meni nije... zaljubiš se, jer je to tebi potrebno... a voliš... jer je to potrebno nekom drugom... ne misliš? Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko... a drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe... tek onda je to... "