dovoljno

Volela bih da mogu
da napišem nešto smisleno
o tome kako se dugo znamo
i kako ti čitaš sve kardiograme
mojih misli kao album na rasklapanje
ali ovde se radi o tome da
ležimo isprepletanih usana
i misli
i nogu
i da što duže udišem tvoje "ja"
to čvršće osečam da me grizeš duboko.

Tvoje noge i moje ruke su
supersonični avioni za druge galaksije
i spakovala sam sve dnevnike
i napravila sam piling kože
da možeš da me voliš
novu i posebnu
od stopala do nosa
od kolena do usana
i dok stojim bez kišobrana
na semaforu mislim
o tragovima tvojih jagodica
na mom telu
koje je instrument za tvoje uzdahe
i lakiram nokte
i sva sam u bojama
čak i kad je magla
čak i kad mi se plače
i znam da "nedostaješ mi"
ne može da se napiše
ali ja to imam ugravirano na levom dlanu
i u desnom uglu slepoočnica
i dala bih ti mandarinu
i klizanje na tankom ledu
i jedan noćni autobus koji vozi ka Zapadnom nebu
i fotografiju kišnih kapi
na pločniku u dva ujutru.
Dala bih ti svoje kukove
koji šume latino ritmove
i poglede bistre od suza i vlažne od magle
i noći sa šećerom koji je opasniji od otrova po broju kalorija
koje nosi i
endorfin kao spejsšatl u lunaparku
Dala bih ti deliće sebe koji ispadaju dok me voliš
na barem četiri jezika koje samo ti i ja razumemo.
Papir ostaje prazan
a ti ispunjavaš noć.
Dovoljno.