Nema me ovih dana nigde a nikad nisam bila prisutnija. Ubacila sam se u jednu za mene novu priču i sad čučim i ne mičem se. A stalno hodam, pa sam sva u paradoksima. Važno je da sam dobro. Posle jedno dva milenijuma ja sam dobro. I onako, proučavam grčke tragedije i antičku knjeiževnost uopšte. Nekad mi se proteklih pet godina čine kao jedna velika tragedija sa svim mogućim elementima. I agon i hibris i tragički junak. Čini mi se sve više što kopam da sve manje znam.Moje levo može biti nečije desno, moja drugarica je pre neki dan napisala da je 1+1=11 , čitala sam da su nedavno otkrili još jednu novu zvezdu i otkrićima nikad kraja.Ja ne idem toliko daleko.Samo do škole u mom kraju.Tamo učim neku decu stvarima koje su važne.I čini mi se da se nekako menjam iznutra.Sva sam u pitanjima,ali nigde panike.Nema napregnutih misli, um je gotovo iznenađujuće prazan,nema šuma na srcu, pritisak i disanje su u nekakvoj harmoniji.i takva ja, sa stišanom svešću, idem po gradu.Ne sudaram se, ne gubim stvari, budim se rano pre sunca i puno pričam. A ništa ne kažem o sebi.No, čini mi se da je to dobro. Mislim na 3 frekvencije, ozbiljno. Udobno mi je u samoj sebi.Kasno noću umor mi se čini kao predigra za san. Jedino još što nikako sa snovima da se pomirim. Sanjam ponovo avion. i to kao da pada ispred mene, a neko mi kaže da to nije ništa jer se slomilo samo jedno krilo. Nema ničega lucidnog u tome. Ni pozitivnog, znam zbog osećaja.Prilično gorko..Zato se trudim da živim preko dana. U svim mogućim stvarnostima, na nekoliko nivoa energije. Hvatam krugove sunca u ogledalu. Mislim na reku i njene slojeve vode dok hodam. Možda sam i ja u nekom začuđujuće mirnom sloju. Između dva talasa.
No comments:
Post a Comment