I sutra prestaje da lichi na sutra. K.Kavafi
U julu, potmulom i vrelom, koji je gamizao razmekshalim asfaltom, peo se uz oznojane kichme do ustiju i isisavao dah, ja sam pratila prijatelja iz svog zivota, u koji se on vishe nikad nece vratiti. Sedela sam u njegovom stanu i oko nas su shumno disale spakovane stvari, prekrivene shirokim belim platnima, koja su se na promaji vijorila kao venchane haljine duhova.Pili smo iz chasha koje smo stavljali na pod.Nismo nazdravljali. Trudili smo se da govorimo uobichajene rechenice, ali su one sve sporije i sporije preletale u ambis koji se otvarao izmedju nas. (O, kako sam zelela da u taj ambis skochim i kako je on chitavo nashe prijateljstvo potroshio da me ubedi da nikad to ne uchinim.) Bilo je devet ujutru.Godinama je to bio chas nasheg sastanka(...)Tog jutra je sumaglica plivala po sobama i njegovi kapci kosog oblika, na blagom semitskom licu, svaki chas su skrivale zenice-korunade pod temperaturom. Naglas: "I shta sve nosish od knjiga? U sebi :" Zar ne vidish shta mi chinish?" Nashe je prijateljstvo trajalo godinama i bilo je ono shto prava prijateljstva treba da budu, nezno kao ljubav, samo dublje.(Ja sam vec imala telo pred kojim sam klechala kao u crkvi.) Sada je bilo-gotovo.A prijateljstvo je teshko prekinuti, nisu tekle telesne technosti kao u ljubavi, samo sokovi dushe.Kad dushu uzme tako u zagrljaj ochajanje, ona prvo cepa haljinu u kojoj se nalazi-telo. (...) Sjurila sam se niz stepenice. Napolju je bilo podne i Beograd je, pod anestezijom vreline, po milioniti put postajao moja bolnica.Raskopane ulice bile su podsvest grada koja je kuljala. Vaterpolo shampionat je bio samo izgovor. Majka je napunila sobe svetloshcu, vocem i cvecem i nishta nije pitala.A ja sam trazila izlaz i nisam ga nalazila. Ono shto je uvek pomagalo,Rahmanjinov, koji satenski i chulno svira Shopena i Shumana, sada je postao bushilica koja pili grudnu kost. Koortove interpretacije Shopenovih prelida vishe nisu bili mlechni dragulji, vec tona kvarca koja lezi na chvorovima golih nerava. Okretala sam glavu od polica sa knjigama(on je imao porodichne veze sa knjizevnoshcu, kako da me uteshi neshto sa chim je on genetski, krvno vezan?) A onda pred jednu ruzichastu zoru, koja se kao vedri,jeftini shampanjac prosipala nebom, pala su mi na pamet chetiri stiha: "U shuplje talase magle zgrbljen, ravni hod bez traga bez glasa kao shto tone brod." (Cvetajeva, poslednji stihovi iz chuvene "Poeme kralja", koju je Pasternak nazvao novom crnom rupom svemira.) I prokuljao je. Bol, zgrchen u mishicima na javi i shiroko rasprostrt svom duzinom sna, nashao je svoj izraz. I ja sam ponovo otkrila meshto nade, mesto gde zive rechi oslobododjene lica i nalichja maski, nepatvorene,edenski lake, vilinski krhke-i bremenite istinskim smislom. (...)
U julu, potmulom i vrelom, koji je gamizao razmekshalim asfaltom, peo se uz oznojane kichme do ustiju i isisavao dah, ja sam pratila prijatelja iz svog zivota, u koji se on vishe nikad nece vratiti. Sedela sam u njegovom stanu i oko nas su shumno disale spakovane stvari, prekrivene shirokim belim platnima, koja su se na promaji vijorila kao venchane haljine duhova.Pili smo iz chasha koje smo stavljali na pod.Nismo nazdravljali. Trudili smo se da govorimo uobichajene rechenice, ali su one sve sporije i sporije preletale u ambis koji se otvarao izmedju nas. (O, kako sam zelela da u taj ambis skochim i kako je on chitavo nashe prijateljstvo potroshio da me ubedi da nikad to ne uchinim.) Bilo je devet ujutru.Godinama je to bio chas nasheg sastanka(...)Tog jutra je sumaglica plivala po sobama i njegovi kapci kosog oblika, na blagom semitskom licu, svaki chas su skrivale zenice-korunade pod temperaturom. Naglas: "I shta sve nosish od knjiga? U sebi :" Zar ne vidish shta mi chinish?" Nashe je prijateljstvo trajalo godinama i bilo je ono shto prava prijateljstva treba da budu, nezno kao ljubav, samo dublje.(Ja sam vec imala telo pred kojim sam klechala kao u crkvi.) Sada je bilo-gotovo.A prijateljstvo je teshko prekinuti, nisu tekle telesne technosti kao u ljubavi, samo sokovi dushe.Kad dushu uzme tako u zagrljaj ochajanje, ona prvo cepa haljinu u kojoj se nalazi-telo. (...) Sjurila sam se niz stepenice. Napolju je bilo podne i Beograd je, pod anestezijom vreline, po milioniti put postajao moja bolnica.Raskopane ulice bile su podsvest grada koja je kuljala. Vaterpolo shampionat je bio samo izgovor. Majka je napunila sobe svetloshcu, vocem i cvecem i nishta nije pitala.A ja sam trazila izlaz i nisam ga nalazila. Ono shto je uvek pomagalo,Rahmanjinov, koji satenski i chulno svira Shopena i Shumana, sada je postao bushilica koja pili grudnu kost. Koortove interpretacije Shopenovih prelida vishe nisu bili mlechni dragulji, vec tona kvarca koja lezi na chvorovima golih nerava. Okretala sam glavu od polica sa knjigama(on je imao porodichne veze sa knjizevnoshcu, kako da me uteshi neshto sa chim je on genetski, krvno vezan?) A onda pred jednu ruzichastu zoru, koja se kao vedri,jeftini shampanjac prosipala nebom, pala su mi na pamet chetiri stiha: "U shuplje talase magle zgrbljen, ravni hod bez traga bez glasa kao shto tone brod." (Cvetajeva, poslednji stihovi iz chuvene "Poeme kralja", koju je Pasternak nazvao novom crnom rupom svemira.) I prokuljao je. Bol, zgrchen u mishicima na javi i shiroko rasprostrt svom duzinom sna, nashao je svoj izraz. I ja sam ponovo otkrila meshto nade, mesto gde zive rechi oslobododjene lica i nalichja maski, nepatvorene,edenski lake, vilinski krhke-i bremenite istinskim smislom. (...)
No comments:
Post a Comment