Ili šta se desi dvadeset godina nakon što izabereš Život?
Renton se vraća u Edinburg, u kojem Slovenke i Bugarke žele dobrodošlicu. Svet se menja, a i mi sa njim. Ako se ne prilagodimo, nema nas.
Recimo da dobiješ na poklon još trideset godina (ugrade ti stent ili neko veštačko srce, danas je ama baš sve moguće)... šta ćeš uraditi sa tih trideset godina? Kako oživeti u vremenima velikih promena, kada više nema poštenih lopova koji su u stvari umetnici u krivotvorenju tuđih potpisa kad sada vladaju bezosećajne mašine, sa kojima nema zezanja jer nema ni emocija. Pitanje je retoričko jer se na ovo ne daje odgovor ni u filmu, a ni u životu.
A kad nema emocija da li je uopšte moguće oživeti besmisao?
Tek kad ponovo ujuriš slobodu, na krovu automobila, ili dok trčiš ne džoginga radi nego spasavanja guzice radi, ponovo se vraćaš sebi. Povratak kući je povratak prijateljima, ali i povratak sebi. Nema slobode bez žrtve, a cena je uvek previsoka. Ipak, još je veća cena živeti u strahovima koji se množe sa godinama i ne dele se ni sa kim. Pitanje smrti, nemanja naslednika, socijalne nesigurnosti, život na ivici žileta i fiksa, trčanje kroz život kao jedini izlaz iz emotivne bede. Sve ovo postaje još strašnije kad nemaš sa kime da podeliš ove strahove.
Kakvo god bilo jedino što ti preostaje je da sanjaš, jer kako Blondi kaže "dreaming is free."
Ipak, ni to danas nije jednostavno jer nam marketing industrija kreira vizije snova, pa više ne znamo šta je stvarno bilo, šta smo želeli, šta pripada nama, a šta su kadrovi isečeni iz reklama koje se neprestano vrte oko nas na svim medijima. I Rentonovo pitanje mladoj Bugarki šta oseća dok uživa u prividu da je nešto sebi kupila. Zato što je ono što je besplatno još uvek jedino pravo. Samo treba da se osvoji, a proces traje svakog dana i malo ljudi se popne na vrh te planine.
Renton se vraća u Edinburg, u kojem Slovenke i Bugarke žele dobrodošlicu. Svet se menja, a i mi sa njim. Ako se ne prilagodimo, nema nas.
Recimo da dobiješ na poklon još trideset godina (ugrade ti stent ili neko veštačko srce, danas je ama baš sve moguće)... šta ćeš uraditi sa tih trideset godina? Kako oživeti u vremenima velikih promena, kada više nema poštenih lopova koji su u stvari umetnici u krivotvorenju tuđih potpisa kad sada vladaju bezosećajne mašine, sa kojima nema zezanja jer nema ni emocija. Pitanje je retoričko jer se na ovo ne daje odgovor ni u filmu, a ni u životu.
A kad nema emocija da li je uopšte moguće oživeti besmisao?
Tek kad ponovo ujuriš slobodu, na krovu automobila, ili dok trčiš ne džoginga radi nego spasavanja guzice radi, ponovo se vraćaš sebi. Povratak kući je povratak prijateljima, ali i povratak sebi. Nema slobode bez žrtve, a cena je uvek previsoka. Ipak, još je veća cena živeti u strahovima koji se množe sa godinama i ne dele se ni sa kim. Pitanje smrti, nemanja naslednika, socijalne nesigurnosti, život na ivici žileta i fiksa, trčanje kroz život kao jedini izlaz iz emotivne bede. Sve ovo postaje još strašnije kad nemaš sa kime da podeliš ove strahove.
Kakvo god bilo jedino što ti preostaje je da sanjaš, jer kako Blondi kaže "dreaming is free."
Ipak, ni to danas nije jednostavno jer nam marketing industrija kreira vizije snova, pa više ne znamo šta je stvarno bilo, šta smo želeli, šta pripada nama, a šta su kadrovi isečeni iz reklama koje se neprestano vrte oko nas na svim medijima. I Rentonovo pitanje mladoj Bugarki šta oseća dok uživa u prividu da je nešto sebi kupila. Zato što je ono što je besplatno još uvek jedino pravo. Samo treba da se osvoji, a proces traje svakog dana i malo ljudi se popne na vrh te planine.
Otud i novi Rentonov citat: "Choose life. Choose Facebook, Twitter, Instagram and
hope that someone, somewhere cares. Choose looking up old flames, wishing you'd
done it all differently. And choose watching history repeat itself. Choose your
future. Choose reality TV, slut shaming, revenge porn. Choose a zero hour
contract, a two hour journey to work. And choose the same for your kids, only
worse, and smother the pain with an unknown dose of an unknown drug made in
somebody's kitchen And then... take a deep breath... You're an addict, so be
addicted. Just be addicted to something else. Choose the ones you love. Choose
your future. Choose life."
I onda se postavlja pitanje zašto i u ime čega svi moramo da
budemo zdravi, srećni, bogati i doterani? Zašto moramo da jedemo organsku
hranu, salatu od maslačka, da imamo patike za trčanje, časove joge i antistres
vežbe disanja?
Zašto više niko ne sme da bude siromašan, da nema zub ili da ima ožiljak? Zašto svi moramo da budemo u srećnim vezama ili singl još srećniji, osiromašeni iznutra i
prebogati spolja, zašto moramo da živimo u izobilju svega pa se posle
oslobađamo stvari i predmeta, menjamo ishranu jer ne umemo da promenimo misli,
trčimo da bismo izbacili bes, a ne zapitamo se šta možemo da uradimo da ne
bismo bili ljuti toliko.
Zašto
moramo da IMAMO da bismo bili prihvaćeni, zašto ne možemo samo da BUDEMO. Bez
zen monaha, hrišćanskih dogmi i ostalih postulata vere koju otkrivamo obično
tek kad imamo neki problem. I kad je često kasno. Zašto ne možemo da sami stvorimo
svoje postulate i da živimo prema njima.
Film ne daje nikakve odgovore. Dovoljno je što postavlja ovakva pitanja u ovom vremenu. A tragom odgovora će poći svako od nas.
https://www.facebook.com/T2TrainspottingMovie/
