Baš kao što to često biva, ja nikad ne odem da kupim karte za Slobodnu zonu, ali uvek nekako ta karta dođe do mene i pronađe način da mi skrene pažnju na ono što je stvarno važno.
A ove godine to je definitivno sloboda govora. I još ona važnija – sloboda mišljenja. I izmišljanja: priča, filmova, događaja. Svaka sličnost sa stvarnošću je jezivo stvarna. Magično realna. A tu su i ljudi sa svojim sitnim željama, maštanjima, potragama: nekad naporni, nekad duhoviti, dosadni smarači, Oni koji veruju ili samo oni koji ćoškare i žive od prodaje filmske umetnosti.
Ili šta uradi umetnik kad mu zabrane da stvara?
Snima stvarnost i montira je u jedan novi vrli, uzburkani svet. Možda u Teheranu ili Beogradu, sasvim je svejedno.
Gledajte, da posle ne bude kasno.
