Ево у каквом мраку остаје свет
кад се угаси света ватра!
По хлебу хвата се буђ, хвата се лед
по путевима пуним блата
У овом мраку множе се омче и куке,
свињска куга и међ' људе се шири.
У овом мраку стављају на муке
и секу оног који браћу мири.
Све што је крвљу купљено, главом плаћено,
у овом мраку губи цену.
Што дигне главу, скончаће, премлаћено,
и изгореће, у катрану и сену.
Уместо да се сабира, у часу
кад ни богови не опстају сами,
оно што се, вековима расипано, не расу,
расуће се у овој зими и тами.
Па око чега браћа да се скупе?
Око свеће? У свећи нема фитиља!
Око лонца? У лонцу нема супе!
А осим супе
немамо другог разлога ни циља.
У овом мраку множе се они што могу
да купе све, а не могу ништа да створе.
У овом мраку рибљих руку и ногу
биће добро ако не буде горе.
Из овог мрака, што труне и трује,
не чује се позив ослободиоца.
Одакле ће се чути ако се не чује
са крста, с точка, с Косова и с коца?
У овом мраку,
из овог сурдука,
не види се даље
од хлеба и лука!
Из овог мрака
глас нам не допире
ни до праоца,
ни до праунука!
У овом мраку, црвенећи се, дувају
ветрови изнад отрованих река.
Одојчад уче, из мајке, из мајчиног млека,
да осим смрти нема другог лека.
Брате, који си измирио браћу,
сине, који си подигао оца,
оче, чији пепео синови расуше!
Донео си нам семе вина, семе жита,
ал нема ко у земљу да га баци!
Написао си, ал нема ко да чита,
знак у коме се сабирају сви знаци!
Камен темељац дао си нам у шаке,
ал не дигосмо бедем насупрот сили!
На Твом смо гробу оставили штаке,
ал не стигосмо куд смо наумили!
Паљени опет и гоњени хајкама брзим,
тражимо заклон под надстрешницом Твојом!
Не допусти да с гроба Твог отпузимо
на коленима, везаним кожом и чојом!
Ако Ти нећеш, ко ће нас повести,
закопане с ровцима и кромпирима,
путниче који си босим ногама доспео
тамо докле се не допире крилима?
Лађо, с које се види Јерусалим!
Путе, којим се враћа блудни син,
ратник из рата,
с робије робијаш!
Чашо вина,
хлебе,
свето слово!
Шљиво крај извора!
Уље маслиново,
које нас храниш, и које нам сијаш!
Чуј нас, свети оче, који одјекујеш
од звона и клепала који траже спаса!
Кад ћеш нас чути, ако нас не чујеш
данас, кад немамо ни језика ни гласа?
(Љубомир Симовић)
