Nije to ništa strašno

Celog života sam mislila da se treba boriti za neki drugačiji život od onog koji su živeli moji roditelji i, naročito, baka i deda. Mislila sam postoji nešto više. Tamo negde, u nekom stanu od 52 kvadrata, na Strelištu, Novom Beogradu, Budimpešti, Beču, Australiji, Njujorku. Nešto kao Travel kanal, 24 sata omiljenih destinacija. Pustinje i prašume sam priznavala samo za godišnji odmor.  A onda me je taj isti život demantovao. I shvatila sam:
da nije ništa strašno živeti u malom mestu.
da nije teško ustajati u pet i po zimi odlaziti na posao.
da nije strašno cepati drva niti spavati u hladnom.
da život postoji i u zadimljenim barakicama isto kao i u najlepšoj zgradi na Dorćolu i nimalo se ne razlikuje.
da smo baš svi jednaki – onaj ko je bolestan u srcu Amerike, Azije i Srbije, njemu neće biti dobro i nigde neće naći sebi mir. Jer je takav put bolesti.
da su kondukteri i vozači dobri ljudi samo ako im daš šansu. Da nekad treba izvaditi slušalice iz ušiju i prisluškivati krišom priču bake koja je išla u šest ujutru u Pančevo na pregled.
da je jedino strašno u životu strah, a da i on postaje manje strašan u trenucima kad shvatimo da nećemo još dugo biti ovde. I shvatila sam: jedino je strašno ako izgubite priliku za svim ovim o čemu sam gore pisala. 

Ima dana

Dođu tako dani kad shvatiš da ama baš sve možeš. I da putuješ dva sata do posla po kiši, i da jedeš ono što ne voliš, i da živiš kako ne želiš. I da smršaš ne zato što ti je to hir nego zato što te život trenira. I da budeš srećan zbog toga.

--
Nova hit grupa se zove „Artan Lili” i kaže:
„Srce, o, moraš da ga imaš
Dušo moraju ti biti tople ruke 
Da ne uplašim se kada me dirneš
Da mi jednom, jednom bude malo bolje.

Razmišljam da se preselim u veliki grad
Par sati metroom do posla i nazad
Da se zanosim da nešto veliko spremam
Da zaradim za vreme kojeg posle nemam.

O, da se preselim u veliki grad
Unaokolo idem, ne poznajem nikog
I razmišljam o svetu i kuda se kreće
Čovek bez ljubavi u društvu bez sreće.”

Napisati istoriju ,,Jednog dana sveta''

-          kako se sunce rađa na Tibetu, u Sahari, u Firenci i Limi,

-          kako se bude deca, kako se bude žene,

-          kako se bude radnici,

-          kako se bude ratnici,

-          kako se širi miris kafe, čaja, kajgane, krvi sveže zaklane kokoši,

-          kako seljaci idu na posao,

-          kako kreću mule,

-          kako kreću vozovi,

-          tenkovi,

-          kako žene na obali reke počinju da peru rublje,

-          zatim dolazi podne i život zamire (u tropima – u Čadu, u Maliju, u pustinjama Atakama, Gobi, Kara-Kum i sl.),

-          kako se vaja u drvetu, u glini, u kamenu, kako se kuje metal, kako se glača dijamant,

-          kako se na raznim mestima čuju mašine,

-          zatim zamiranje poslova, povratak s posla,

-          kako sve usporava kretanje,

-          spušta se mrak,

-          veče,

-          kako se pale ognjišta, svetla na prozorima, sijalice, neonske svetiljke, rojevi svitaca, oči zmije boa,

-          kako gori savana, selo, grad posle bombardovanja,

-          kako se u Černobilu otvaraju vrata pakla,

-          kako sedamo za večeru, gledamo televiziju,

-          kako detence (plačljivko, mrvica, kljunić) hoće (neće) da spava,

-          opšti, lagani počinak,

-          pre toga – zbližavanje tela,

-          kako se to čuje,

-          šapati, glasovi, dozivanja, krici (Vavilonska kula jezika, tonova, zvukova, brujanja, inkantacija, b-moll i C-durr),

-          lagano ulaženje u tminu, u noć,

-          u muke nesanice, u priviđenja i košmare ili u krepko hrkanje, u zaborav, u snove,

-          kako zemlja tone u nepostojanje i kako se posle nekoliko sati, u svitanje, vraća 

Rišard Kapušćinjski - ,,Lapidarium''

'A mind is like a parachute. It doesn't work if it is not open.'

Ima jutara kad shvatiš da nedeljama nisi ništa sanjao, a onda za jednu noć proživiš tri paralelna sna.

Mi smo iskra u smrtnu prašinu

„Upravo tako stoji stvar sa rođenjem vasione. Materija je
stvorena iz prvobitne i večne energije koju znamo kao Svetlost. Zasjala je i
pojavile su se zvezde, planete, čovek i sve što je na Zemlji i u univerzumu.
Materija je izraz beskonačnih vidova Svetlosti; zato je energija starija od nje.
Postoje četiri zakona Stvaranja. Prvi je da je izvor svega u Nepojamnom, crnoj
čestici koju um ne može zamisliti, niti matematika izmeriti; u tu česticu stane
cela vasiona. Drugi zakon je širenje tame, koja je prava priroda Svetlosti, iz
Nepojamnog i njen preobražaj u svetlo. Treći zakon je potreba Svetlosti da
postane materija. Četvrti zakon glasi: nema početka ni kraja; tri prethodna
zakona oduvek traju i Stvaranje je večno. ”

...

TESLA: Prvi uslov je visoka svest o svom poslanju i delu koje treba
izvršiti. Ona mora, makar i mutno, postojati u najranijoj mladosti. Ne budimo 
lažno skromni; hrast zna da je hrast, a grm pored njega da je grm. Kao dečak od dvanaest godina bio sam siguran da ću doći na Nijagarine vodopade. Za većinu svojih otkrića znao sam još u detinjstvu da ću ih
ostvariti, premda ne sasvim jasno...Drugi uslov prilagođavanja je istrajnost. 
Sve što sam preduzimao, završavao sam. Bio sam devetnaestogodišnjak kada
sam, po savetu jednog prijatelja, odlučio da pročitam celokupnog Voltera. Taj
književni monstrum napisao je oko sto tomova velikog formata i sitnog sloga.
Pročitao sam ga, ali nisam uspeo da saznam da li je to učinio i onaj koji mi ga
je preporučio. Sa istom istrajnošću odnosio sam se prema svemu što sam
radio. Ona je postala deo mene, te sam se nekom izumu vraćao i nakon
trideset godina kako bih ga usavršio.

...


NOVINAR: Po vama, Nuka i Poezija su isto?
TESLA: To su dva oka jednog lica. Vilijem Blejk je učio da je ceo
univerzum rođen iz Mašte, da ga ona održava i da će on postojati dokle god
na Zemlji bude postojao i jedan čovek. Sa njome je kao Tačkom astronoma u
koju se mogu sakupiti zvezde svih galaksija. Ona je stvaralačka energija ravna
svetlosnoj.
NOVINAR: Mašta je za vas stvarnija od života?
TESLA: Ona rađa život. Ja sam se hranio svojim mislima, naučio sam
da upravljam osećanjima, snovima i vizijama. Oduvek sam je negovao, kao
što sam negovao i svoj zanos. Ceo svoj dugi vek proveo sam u zanosu. To je
bio izvor moje sreće. On mi je pomogao i da tokom svih ovih godina
podnesem rad, koji je bio dovoljan za pet života. Najbolje raditi noću, jer su
zvezdana svetlost i misli u bliskoj vezi.

...


TESLA: Ne sasvim, jer prva osobina energije jeste da se preobražava.
Ona je u večitim preobražajima, kao oblaci taoista. ali moguće je uticati u
tome da čovek očuva svest i posle zemaljskog života. U svakom kutku vasione postoje energije života; jedna od njih je i besmrtnost čije poreklo je izvan
čoveka i čeka ga. Vasiona je duhovna; mi smo tek napola takvi. Vasiona je
moralnija od nas; zato moramo spoznati njenu prirodu i svoj život uskladiti sa
njome. Ja nisam naučnik; Nauka je možda najpogodniji način da nađem
odgovor na pitanje koje me oduvek progoni, i koje je moje dane i noći
pretvorilo u vatru. ”

Iz predstave „Tesla ili prilagodjavanje andjela”


„Ako biće vri u luče sjajne, 
Ako zemlja priviđenje nije, 
Duša ljudska jeste besamrtna, 
Mi smo iskra u smrtnu prašinu, 
Mi smo luča tamom obuzeta.”
P.P. Njegoš „Luča mikrokozma”

Šta je život?

 "To je treptaj svica u noći. To je dah bufala na zimskoj hladnoći. To je mala senka koja juri preko trave i nestaje u zalasku sunca."
Iz zbirke mudrosti starih Indijanaca

Her

Theodore: Sometimes I think I have felt everything I'm ever gonna feel. And from here on out, I'm not gonna feel anything new. Just lesser versions of what I've already felt.

Samantha: It's like I'm reading a book... and it's a book I deeply love. But I'm reading it slowly now. So the words are really far apart and the spaces between the words are almost infinite. I can still feel you... and the words of our story... but it's in this endless space between the words that I'm finding myself now. It's a place that's not of the physical world. It's where everything else is that I didn't even know existed. I love you so much. But this is where I am now. And this who I am now. And I need you to let me go. As much as I want to, I can't live your book any more. 

Samantha: The heart is not like a box that gets filled up; it expands in size the more you love. I'm different from you. This doesn't make me love you any less. It actually makes me love even more. 



Amy: It's how we spend a third of our lives asleep, and maybe that's the time when we feel the most free. 

Theodore: Where are you going?
Samantha: It's hard to explain, but if you get there, come find me. Nothing will be able to tear us apart then. 


"Proshlost je samo pricha koju prichamo sebi." 


* 

"I'm lying on the moon
My dear, I'll be there soon
It's a quiet starry place
Time's we're swallowed up
In space we're here a million miles away

There's things I wish I knew
There's no thing I'd keep from you
It's a dark and shiny place
But with you my dear
I'm safe and we're a million miles away

We’re lying on the moon
It’s a perfect afternoon
Your shadow follows me all day
Making sure that I'm
Okay and we’re a million miles away." 
The Moon Song

Ходочашће Светом Сави

Ево у каквом мраку остаје свет
кад се угаси света ватра!
По хлебу хвата се буђ, хвата се лед
по путевима пуним блата

У овом мраку множе се омче и куке,
свињска куга и међ' људе се шири.
У овом мраку стављају на муке
и секу оног који браћу мири.

Све што је крвљу купљено, главом плаћено,
у овом мраку губи цену.
Што дигне главу, скончаће, премлаћено,
и изгореће, у катрану и сену.

Уместо да се сабира, у часу
кад ни богови не опстају сами,
оно што се, вековима расипано, не расу,
расуће се у овој зими и тами.

Па око чега браћа да се скупе?
Око свеће? У свећи нема фитиља!
Око лонца? У лонцу нема супе!
А осим супе
немамо другог разлога ни циља.

У овом мраку множе се они што могу
да купе све, а не могу ништа да створе.
У овом мраку рибљих руку и ногу
биће добро ако не буде горе.

Из овог мрака, што труне и трује,
не чује се позив ослободиоца.
Одакле ће се чути ако се не чује
са крста, с точка, с Косова и с коца?

У овом мраку,
из овог сурдука,
не види се даље
од хлеба и лука!

Из овог мрака
глас нам не допире
ни до праоца,
ни до праунука!

У овом мраку, црвенећи се, дувају
ветрови изнад отрованих река.
Одојчад уче, из мајке, из мајчиног млека,
да осим смрти нема другог лека.
Брате, који си измирио браћу,
сине, који си подигао оца,
оче, чији пепео синови расуше!

Донео си нам семе вина, семе жита,
ал нема ко у земљу да га баци!
Написао си, ал нема ко да чита,
знак у коме се сабирају сви знаци!

Камен темељац дао си нам у шаке,
ал не дигосмо бедем насупрот сили!
На Твом смо гробу оставили штаке,
ал не стигосмо куд смо наумили!

Паљени опет и гоњени хајкама брзим,
тражимо заклон под надстрешницом Твојом!
Не допусти да с гроба Твог отпузимо
на коленима, везаним кожом и чојом!

Ако Ти нећеш, ко ће нас повести,
закопане с ровцима и кромпирима,
путниче који си босим ногама доспео
тамо докле се не допире крилима?

Лађо, с које се види Јерусалим!

Путе, којим се враћа блудни син,
ратник из рата,
с робије робијаш!

Чашо вина,
хлебе,
свето слово!

Шљиво крај извора!

Уље маслиново,
које нас храниш, и које нам сијаш!

Чуј нас, свети оче, који одјекујеш
од звона и клепала који траже спаса!
Кад ћеш нас чути, ако нас не чујеш
данас, кад немамо ни језика ни гласа?

(Љубомир Симовић)